Најновија дешавања у Хрватској са сигурношћу могу да се сматрају најозбиљнијом политичком кризом у земљи у последњој деценији, од уласка у Европску унију. Разлог за такву оћену није само изузетно интензиван сукоб водећих политичких снага, већ и импликације текућих политичких размирица по развој Хрватске. Не ради се само о Хрватској – криза би могла да погоди и ЕУ, НАТО, Jугоисточну Европу, а посебно западни Балкан.
Идемо на изборе
Криза је почела када су се појавили спорови између хрватске владе и опозиције око законодавних иницијатива и одређених именовања. Радило се о изради нацрта закона за који су опозиција и медији тврдили да ће новинарима бити одузета могућност да истражују корупцију, као и о именовању главног тужиоца, кога опозициони лидери виде као «човека владајуће странке, Хрватске демократске заједнице (ХДЗ)», повезаног с кривичним оптуженицима.
Крајем јануара, новинари којима су се придружили и неки опозициони политичари, одржали су низ протестних скупова у Загребу и Сплиту. Средином фебруара на Марковом тргу у Загребу одржан је протест опозиције. Скуп је организовало 11 опозиционих снага предвођених Социјалдемократском партијом (СДП). Акција је одржана под слоганом „Доста је! Идемо на изборе!“. Демонстранти су тражили да се парламент распусти и одрже ванредни избори у земљи.
Већ почетком марта идеја о што скоријем одржавању избора наишла је на подршку владајуће странке ХДЗ (лидера истраживања јавног мњења). Неколико дана касније, посланици у Хрватском сабору готово једногласно су гласали за самораспуштање, а председник Зоран Милановић је у складу са својим овластима заказао изборе за среду, 17. априла.
Након тога почиње политичка криза без преседана за Хрватску.
Председниково изненађење
Готово одма по објављивању датума избора Милановић је рекао да ће се кандидовати као независни и нестраначки кандидат са водећом опозиционом снагом, Социјалдемократском партијом (СДП), остајући притом у предсједничкој фотељи. Милановић је обећао да ће да поднесе оставку када његова политичка снага победи на изборима, формира коалицију и именује владу коју планира да води.
Председникова изјава изненадила је и неке СДП-овце, а камоли друге странке и просечне грађане, изазвавши снажну буру на хрватској политичкој сцени.
На Милановићеве планове за учешће на парламентарним изборима дошао је блиц одговор Уставног суда, који је пресудио да председник не сме да учествује у политичком деловању ниједне политичке странке током обављања председничке функције. Тиме се искључује свака могућност да председник буде кандидат на парламентарним изборима или да буде кандидат за премијера, објаснио је Уставни суд. Ако се председник, док је на овој функцији, кандидује за изборе за Хрватски сабор или се јавно појави као будући кандидат за премијерско место, одмах мора да поднесе оставку. У том случају дужност привременог председника преузима Председник Хрватског сабора, нагласио је Уставни суд.
Међутим, овом одлуком није стављена тачка на ову више него необичну ситуацију.
Зоран Милановић није поднео оставку те, иако неће да се кандидује, ипак намерава да учествује у изборној кампањи… неформално.
„Реке правде„
Да не би прекршио Устав и да би испунио одлуку Уставног суда, СДП неће директно да укључује Милановића на своју партијску листу, већ ће да води кампању у којој ће присуство председника и даље да буде, рецимо то тако, осетно.
Председник СДП-а Пеђа Грбин је 21. марта, после састанка руководства странке, рекао да ће опозициони блок који се врти око Социјалдемократске партије носити назив „Реке правде“. Осим што се ради о култној песми загребачког бенда Филм са њиховог албума из 1985. године, то је уједно и директан цитат Милановићеве изјаве након пресуде Уставног суда. «Реке правде долазе!», написао је на Фејсбуку.
«Реке правде’ крећу у победу и З… не смем то да кажем, креће у победу“ – рекао је Грбин, што је изазвало додатну помутњу код посматрача употребом контроверзног слова Z, које се након руске инвазије на Украјину доживљава као симбол руске агресије.
Скок рејтинга
Треба да се напомене да су кампању Милановић/СДП осмислили професионални ПР експерти. Сви кораци које предузима председник и странка на коју се ослања били су унапред срачунати, о чему сведочи и чињеница да се јавни рејтинг Социјалдемократске партије није урушио у контексту свих контрадикторних изјава и потеза. У ствари, ситуација је била сасвим супротна. Његовој популарности није наштетило ни иступање из заједничке коалиције још три опозиционе странке – Фокуса, ИДС-а и Радничке фронте.
Према анкети ХРејтинга, спроведеној од 16. до 19. марта и која је обухватила 1.000 испитаника, лидери јавних истраживања су владајући ХДЗ (27,7%) и СДП (21,6%), који је за само три дана забележио раст од 9 %).
Према истраживању агенције Ипсос, којим је 17. марта обухваћено 604 грађана, ХДЗ има 27,3 одсто подршке, СДП 22,6 одсто. Од оних који ће да гласују, 32 одсто жели да види Зорана Милановића за премијера, а скоро исто толико, 30 одсто, спремно је да гласа за актуелног шефа владе Андреја Пленковића. Предност Милановића је у оквиру статистичке грешке (4%), али опште расположење је јасно – велики део хрватских бирача не осуђује последње председникове изјаве и поступке, већ их подржава. Дакле, шанса да тим Милановић/СДП дође на власт агресивном кампањом и коалицијом са другим опозиционим странкама након избора постоји.
Промена приоритета
На питање „зашто се то догодило?“ може да се одговорити подсетником да је Хрватска данас постигла циљеве који су се сматрали приоритетом земље од борбе за независност. Нација је победила агресора, повратила окупиране територије, постала чланица НАТО и ЕУ, ушла у Шенген и Еврозону. Сада је фокус јавности на мање великим и амбициозним задацима, чије би решавање требало да придонесе друштвено-економском развоју, али што је најважније, да побољша живот Хрвата већ данас.
На том путу не побеђују политичке снаге које се баве рутинским пословима, већ оне које су спремне да покажу сјајан резултат овде и сада. Нису то они који компликовано говоре о одговорности и будућности, већ они који гласно предлажу једноставне потезе који ће наводно да дају моменталне резултате. Реч је, дакле, о класичном популизму.
Чак и борба против корупције постаје, пре свега, делотворан алат за премлаћивање политичких противника, а не средство за успостављање правде.
Наравно, политичко деловање ХДЗ-а није без замерке, али у овом режиму предизборне кампање који су предложили Милановић и СДП, једноставно не може да буде квалитетне садржајне расправе о достигнућима и грешкама. Не у таквом формату.
Актуелни председник Хрватске, уз помоћ храбрих маркетиншких техника и гласних изјава, успео је брзо да постане главни њузмејкер предизборне кампање и постави њен главни дневни ред. То су корумпирана власт, нежељене миграције, потреба за прагматичнијим („себичним“) односима са ЕУ (поготово када су у питању европски фондови) и што је могуће више удаљавање од рата у Украјини. Треба напоменути да је Милановић, одговарајући на питање о ситуацији у Украјини 21. марта, навео да је то рат између Русије и Америке који се води преко посредника. Нагласио је и да Хрватска треба да се удаљи од Украјине.
Трамп, Орбан, Додик… Милановић
Домаћи посматрачи Милановића називају „хрватским Трампом“, односно „Орбаном“. Садашње политичко лице неформалног лидера СДП-а заиста дели многе карактеристике са поменутим политичарима. У условима када је Социјалдемократска партија пристала на Милановићево руководство може да се очекује да ће и политички став СДП-а по овим питањима постати сличан „Трамповом“ или „Орбановом“.
Други Милановићеви контроверзни ставови тичу се Босне и Херцеговине те су готово идентични ставу лидера босанских Срба, председника Републике Српске Милорада Додика, подразумевајући притом хрватски вектор уместо српског. (Није ни чудо да се два политичара састају с времена на време у неформалном окружењу).
Милановић садашњи политички систем БиХ назива „колонијалним“ и не признаје овлашћења Високог представника међународне заједнице, што је практично копија теза Додика и његових руских „пријатеља“. Заштиту права Хрвата у БиХ (право избора хрватског представника у Председништво Босне и Херцеговине) Милановић је већ најавио као свој приоритет, уз напомену да се „Пленковић није усудио, али ја ћу то одмах.“ (Треба напоменути да је и ХДЗ наглашавао ту тему, али без икаквог радикализма).
Трамп, Орбан, Додик… На тај списак може да се дода и Милановићево име, ако заживе планови његовог тима.
Поставља се логично питање има ли руског трага у недавним дешавањима у Хрватској. Експерти о томе шуте, али у исто време нема сумње да ће Хрватска, предвођена Милановићем и/или његовим политичким тимом, променити курс земље у више проруску страну. А ове промене ће да се тичу политике Загреба према Босни и Херцеговини, његовог става о помоћи Украјини и понашања у ЕУ и НАТО-у. Али, као што видимо, то нимало не плаши хрватске бираче.
