Зашто је Западни Балкан најслабија тачка у Европи? (Део 1) – Балша Божовић

Рат је почео. Европа је у рату. Сви који живе на тлу старог континента треба да буду свесни да то што Авдејевка није у границама Европске уније не значи да она није европски град и да ће се ватра из европског дворишта врло лако проширити на кораци Европске уније. Европа је на удару. Русија је агресор. Украјина брани удобан и безбедан живот европских грађана, њихове вредности, културу и економију. Зашто је ово посебно важно истаћи? Европска унија и Велика Британија избегавају да своје грађане доведу у опасну ситуацију, што заправо и јесте. Наратив који помиње рат као нешто што се дешава далеко од нашег свакодневног живота само охрабрује агресора, диктаторски режим Путина, да настави немилосрдно да руши украјинске градове, убија невине људе и сатире будућност највеће територијалне државе Европе.

Важан је и због недовољне пажње европског јавног мњења потенцијалним жариштима у Грузији, Молдавији и Западном Балкану. У контексту пожара који се шири европским двориштем, о овим трима потенцијалним тачкама нових сукоба говори се и као о удаљеним периферијама Европе, а не о новим опасностима које би бациле на колена заједничку европску одбрану у рату са Русијом.

У овом тексту посебну пажњу посветићу Западном Балкану, јер оно што Грузија има – стотине хиљада људи на улицама који се противе проруској политици држања заставе Европске уније, као симбола вредности, много више постојаније од било које чланице Европске уније данас – не постоји на Западном Балкану. Оно што, пак, има Молдавија – одлучну политичку елиту спремну да заједно са председницом Мајом Санду стане на пут руској агресивној империјалистичкој политици у тој земљи – Западни Балкан, изузев Косова, нема.

Дакле, Западни Балкан не показује знаке отпора на улици, а што је још важније, не показује знаке отпора политичке елите најмоћније и највеће земље Западног Балкана, Србије. Напротив. Србија има исто становништво као и остатак Западног Балкана заједно. Има војну индустрију и војску као и остатак Западног Балкана заједно. И што је најпогубније по мир у региону, има проруску политичку елиту и на власти и у опозицији, која заједно са другим елитама, као што су интелектуална и финансијска, никада није цензурисана нити кажњена за ратове и злочине. коју су починили Србија и српско руководство у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову. Србија има и богату и добро организовану Српску православну цркву која отворено не признаје границе у региону и негира идентитет скоро свих наших суседа.

Суштина односа у региону Западног Балкана своди се на однос који српски империјализам или великодржавни национализам има према суседним земљама Србије: Босни и Херцеговини, Црној Гори и Косову. То су земље које представљају највећи плен српског национализма и зато покушава да те земље изнутра учини нефункционалним, да спречи њихово настојање ка чланству у Европској унији или НАТО-у. Српски национализам је идеологија. Та идеологија је експанзивна, антизападна, антидемократска и, историјски гледано, увек проруска.

Идеологија српског национализма и његова империјална потера за другим територијама и асимилација других народа била је много интензивнија деведесетих година у поређењу са руским великодржавним национализмом тог времена. Разлика је у томе што Србија током ратова деведесетих није имала данашњи Путинов кључни аргумент, а то је атомска бомба. Дакле, руска политика данас је оно што је српска политика била деведесетих. Током распада Совјетског Савеза, иако су Руси живели у околним државама које су се осамосталиле, није било инвазије и прекрајања комунистичких граница, за разлику од бивше Југославије коју је срушило српско руководство у борби за велику Србију. Недавно непризнавање Украјинаца од стране Путиновог режима заправо је копија политике Србије од краја осамдесетих до данас. Српски национализам све јужнословенске народе сматра Србима. За њих су Црногорци Срби, па Бошњаци, као и Македонци и део Хрвата. Што се суверенитета тиче, српски режим користи доктрину ограниченог суверенитета од Дејтонског споразума 1995. године, када је окончан рат у Босни, па до данас. Таква доктрина коју је прихватила Влада Србије сматра да државе не могу имати суверенитет, већ само народи у тим државама. Зато у Босни и Херцеговини, али и другим местима у региону где живе Срби, сматрају да су Срби носиоци суверенитета и да сви треба да буду под једним кровом и политичким кишобраном. Такозвани „српски свет“ који је исто што и „руски свет“, само што је старији од руског света и постоји од осамдесетих година прошлог века до данас као званична државна политика.

Дакле, Србија је много пре Русије била у империјалистичкој, агресивној, антизападној националистичкој политици, коју данас хвале такозвани интелектуалци Путинове Русије, попут Дугина. Много пре Чеченије и Грузије догодила се агресија на Хрватску, Босну и Херцеговину и Косово во.

У том смислу, Европа не посвећује довољно пажње суштинским проблемима који ће на Западном Балкану експлодирати у неку врсту ограниченог сукоба, попут терористичког акта у Бањској на северу Косова прошле године. Русији су у Србији већ неколико деценија отворена врата за сваки покушај деструктивне политике и подривања мира у Европи. Можда слика потпредседника Владе Србије Александра Вулина од пре неколико дана у Москви, како се клања пред спомеником Јосифу Висарионовичу Стаљину, најбоље говори о томе колико је тај систем у Србији спреман да настави са политиком из деведесетих чак и данас. То је у интересу Путинове злочиначке политике, која, баш као и она у Србији, чека нове повољне међународне околности да би остварила своје ратне и империјалистичке циљеве.

Србија чека председничке изборе у Америци у нади да ће Трамп победити, да ће Русија победити у рату у Украјини и да ће Кина постати економска сила број један у свету. Ти повољни моменти за два злочиначка режима биће довољни да Русија баци Европу на колена, а да Србија покори, силом или „меком моћи“, добар део Западног Балкана.

План српског света у наредне две деценије

Србија ће покушати да заустави Црну Гору на њеном европском путу јер никада неће дозволити да се „српски национални корпус“ распарча у региону са новим границама Европске уније. План за Црну Гору је да се преко проруских партија које чине власт у Црној Гори и Српске православне цркве у Црној Гори, која је изузетно јак политички фактор, промијени закон о држављанству и да се грађанима Србије омогући стицање црногорског држављанства. Тако би грађани Србије одлучивали на свим изборима у Црној Гори, а она више не би имала никакав механизам да одлучује о својој будућности. Тиме би се драстично променила слика у Црној Гори и она би заправо постала „српска држава“. Србија би временом, пузајућим државним ударом, анектирала Црну Гору, што би довело до изласка руске спољне политике на Јадранско море. Све би то представљало тријумф и освету Србије и Русије за неуспели државни удар 2016. године у Црној Гори, који је покушао да спречи Црну Гору да постане чланица НАТО пакта.

У Северној Македонији, проруски ВМРО, уз помоћ Србије, вратио се на власт после неуспелог пуча 2017. у македонском парламенту, који су организовале Србија и Русија.

У Босни и Херцеговини је ситуација врло јасна. Након низа састанака са Владимиром Путином, Милорад Додик, председник ентитета Република Српска, најавио је отцепљење и раздруживање са Босном и Херцеговином. Након рата деведесетих и геноцида у Сребреници 1995. године, руководство Србије даје пуну подршку Републици Српској да учини све да се припоји Србији.

Србија као руски носач авиона на Западном Балкану

Веома је наивно од америчке администрације да верује Вучићу као партнеру на кога могу да се ослоне. Најчешћи аргументи за то су да је Вучић гарант међудржавног споразума и нормализације односа Србије са Косовом. Као и то да Србија, упркос томе што није увела санкције Русији, извози више наоружања у Украјину него цео регион Западног Балкана заједно, па чак и више од неких чланица Европске уније. Прво, наравно, Србија поручује Западу оно што Запад жели да чује. Вучић се хвали америчкој администрацији да Србија шаље више муниције у Украјину него цео регион заједно, али то је зато што регион нема војну индустрију, за разлику од Србије. Чак и неке земље ЕУ немају војну индустрију. Али такође, наравно, Русија зна све о томе јер јој Србија редовно извештава.

Заблуда је Запада да толерише Вучића да тако седи на две столице. Србија је једина земља која није увела санкције Русији и једина земља која није сагласна са спољном политиком Европске уније, а прима значајне финансијске издатке од ЕУ. Тако ЕУ искључиво финансира режим у Србији и систем из деведесетих, као и проруску спољну политику. Србија је данас руски носач авиона на Западном Балкану који прети да потопи цео регион.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра