Зашто је Западни Балкан најслабија тачка у Европи? (Део 2) – Балша Божовић

Главне сличности између српске и руске државе и њихових идеологија великодржавног национализма данас

У обе земље се такозвана слобода државе ставља испред слободе појединца. Зато је реч о ауторитативним друштвима у којима постоје национални лидери. Држава се сматра врхунском вредношћу и зато се стално ради на стварању државе без друштва, односно на покушају да држава парира друштвом. У том смислу се истиче да је држава старија од народа и да су Србија и Русија постојале и пре модерног схватања нације.

У таквом концепту територија је само замена за развој и модернизацију. Зато и Србија и Русија бирају величину државне територије пре слободе и квалитета држава и друштава у њима. И Србија и Русија имају исте аргументе према Европи и Западном Балкану, који гласе: „Ми смо вас ослободили у рату и зато треба да имамо привилегован положај“ (Русија мисли на Други рат, а Србија на Први). Наратив о опасности од Срба у региону, тј. Руси, подразумева да је легитиман рат и сваки најбруталнији и најагресивнији одн овор. Заштита људи у региону је врхунски наратив. И Путин и Вучић изговарали су идентичне реченице попут: „Заштитићемо наш народ где год да се налази у региону“.

Доминантни наратив у Србији који негира злочине почињене 1990-их и слави осуђене ратне злочинце гласи: „Да се није догодио геноцид у Сребреници над муслиманима у Босни, поновио би се Јасеновац, односно погром Срба у Другом свјетском рату.“ Исти наратив користи и Русија која тврди да се брани нападом на Украјину. Запад као непријатељ који се уротио против Србије, тј. Русије. Главна теза је рат Запада против Словена.

Оно што су некада били совјетски тенкови и тенкови Југословенске народне армије од почетка рата у Југославији, данас су мантије свештеника Руске и Српске православне цркве. Дакле, у оба случаја црква се поставља као чувар идентитета и идеје велике државе у којој живе сви Срби, тј. сви Руси. Обе цркве, и српска и руска, одавно немају никакве везе са вером и хришћанством, већ представљају параполитичку организацију која се залаже за јединство цркве и државе.

Бити окружен непријатељима и наметнутим државама је такође део веровања које се промовише међу грађанима. У случају Србије то су Хрватска, Босна, Црна Гора и Косово. У случају Русије доминирала је теза о Украјини као привременој држави иза које стоји зли Запад да би потчинио Русију. Партијска држава као наслеђе комунизма са националистичком униформом. Сваки плурализам и демократска тежња се сматра слабошћу. Разумевање оба национализма довело је до једне партије и „јединства народа“ како би се лакше супротставили непријатељу, такозваном једнопартијском плурализму у Србији. Ово даље захтева лидера, односно ауторитарну личност као владара уместо поделе власти на гране власти. Све је сакупљено у вођи или у независној држави у Русији.

У таквим околностима, насиље је метод којим проговара суштина идеологије, која додатно нормализује насиље и рат. Парола током ратова деведесетих у Србији била је: „Рат за мир“. Путин данас агресију назива „специјалном интервенцијом“ за очување мира.

 Обе земље имају изражен централизам који сваку децентрализацију сматра сепаратизмом и издајом. Државна економија је увек решење уместо тржишне економије, а политички противник се посматра искључиво као непријатељ.

У модерној историји Србије, председник Иван Стамболић, премијер Зоран Ђинђић и опозиционар Оливер Ивановић убијени су од државног апарата. У модерној историји Русије државни апарат је убио Бориса Њемцова, Алексеја Наваљног и многе друге.

Национализам је препознат као једина традиција у оба случаја. Средњи век се користи као пресудан аргумент и говори о „историјском праву“ да Србија, тј. Имају Русију у свом окружењу. Интелектуална елита у служби партијске државе и самодржаве. Негирање сваке критичке мисли која се сматра издајом националних интереса. Дакле, елита у служби државе и система, а не грађани. У таквом друштву историјски ревизионизам је метод одбране владајуће идеологије и парадржавног система. Оно што је важно напоменути јесте да Русија понавља српски рат из 1990-их – Чеченија, Грузија и Украјина, као што су то некада биле Хрватска, Босна и Херцеговина и Косово.

Закључак – окружите Србију успехом

Сукоби у Украјини и на Блиском истоку оштро су истакли рањивост Европе. Ови догађаји суочавају Европу са новим околностима које захтевају консолидацију њене снаге, реорганизацију њених унутрашњих капацитета и наставак њене улоге светионика мира, демократије и слободе на целом континенту. У овим променљивим геополитичком окружењу, Европска унија (ЕУ) се суочава са недостатком капацитета да одбрани Украјину или оконча непријатељства на Блиском истоку. Међутим, ЕУ има способност да се позабави и реши ситуацију у свом непосредном суседству, посебно на Западном Балкану.

Почетак руске инвазије на Украјину додатно је закомпликовао динамику на Западном Балкану. Русија је показала не само своју способност да заустави напредак региона ка интеграцији у ЕУ, већ и своју способност да изазове немире, створи нестабилност и застраши Европу сугеришући могућност отварања „другог фронта“ на Балкану. Иако нема моћ да изазове рат пуним размерама у региону, Русија је показала да може изазвати немире на северу Косова (што је показао терористички напад у Бањској на Косову), сигнализирајући тако ЕУ и њен западни савезници своје активно и деструктивно присуство на Западном Балкану. Тај злонамерни утицај се углавном спроводи преко режима председника Александра Вучића у Србији. Вучићева администрација, заједно са Лукашенковом у Белорусији, истиче се у Европи по одбијању да српску спољну и безбедносну политику усклади са политиком ЕУ. То би заправо било немогуће, јер је спољна и безбедносна политика Србије већ усклађена са Путиновом. У јеку сукоба у Украјини, Путин је одао почаст српским званичницима зато што су се придржавали такозване политике војне и спољне неутралности, која у стварности иде само на корист руском режиму. Србија остаје једина нација, осим Белорусије е, која није увела санкције Русији, већ је изабрала да продуби сарадњу са Русијом од почетка агресије на Украјину. Тиме Русија не само да кочи интеграцију Србије у ЕУ и реформски процес, већ шири утицај на север Косова, у Црну Гору, Босну и Херцеговину, па чак и у Северној Македонији.

Прво, Европска унија треба да реши политичку нестабилност шест малих држава Западног Балкана. ЕУ мора да нагласи да Западни Балкан припада њеној сфери утицаја и интереса. Она треба да покаже функционалност својих политичких механизама и своју способност да успешно интегрише Западни Балкан. Оваквим поступцима значајно би се ојачало самопоуздање ЕУ, јер да би се постала глобална сила потребно је прво доказати своју ефикасност као регионалне силе.

Друго, време је да земље чланице ЕУ преузму део терета европских интеграција Западног Балкана, показујући додатну солидарност са напорима ЕУ за консолидацију. Ови процеси морају да напредују паралелно. Опште је прихваћено да је постојећи модел европских интеграција исцрпео своје капацитете и поверење, те је потребно освежавање приступа, посебно уз помоћ самих држава чланица ЕУ. Овде модел европских интеграција за балтичке земље заслужује разматрање.

Током 1990-их, када су три балтичке земље започеле свој пут ка чланству у ЕУ, три нордијске земље чланице ЕУ – Данска, Шведска и Финска – ушле су у партнерство са Литванијом, Летонијом и Естонијом. Ове нордијске земље су обезбедиле обуку за јавне службенике, помоћ у усклађивању закона, изградњи институција и успостављању неопходних процедура за доношење и спровођење одлука. Такође су олакшали комуникацију са институцијама ЕУ. Овај приступ се сматра најуспешнијим примером европских интеграција икада.

Примена „Балтичког модела” на Западни Балкан сугерише да партнерство са аспирантима региона не може доћи из највећих чланица ЕУ или суседних земаља, због потенцијалних политичких агенди које би могле да наруше поверење међу грађанима Западног Балкана. Уместо тога, шест држава чланица ЕУ – пре свега Финска, Данска, Шведска, Ирска, Холандија и Естонија (потоња представља успех балтичког модела) – могло би да послужи као партнер. Ове нације су стабилне демократије без специфичних регионалних политичких програма и поседују снажну посвећеност ЕУ.

Значај балтичког модела интеграције за западни Балкан (али и за Молдавију, Грузију и Украјину):

Релевантност искуства балтичких земаља за Западни Балкан превазилази њихова демократска достигнућа и економску стабилност. Њихова најважнија предност је њихово велико искуство у супротстављању руском утицају, главна рањивост земаља Западног Балкана, посебно Србије, највеће међу њима и најподложније руском утицају. Отуда потенцијално решење питања Србије на Западном Балкану и потреба да се Србија окружи успехом како би се ЕУ супротставила руском утицају. ЕУ би требало да има успешну интеграцију до 2030. године како би повратила кредибилитет и агилност ЕУ, што би требало да буде посебно релевантно у контексту Украјине, Грузије, Молдавије и Западног Балкана.

Упркос својој малој величини и економији, Црна Гора је на прагу чланства у ЕУ, али се суочава са политичким кризама које изазивају проруске и просрпске фракције са циљем да опструишу њен европски пут. Нордијске и балтичке земље могу подржати Црну Гору, Албанију, Сјеверну Македонију, Косово и Босну и Херцеговину у њиховим демократским реформама и напорима за европске интеграције, симболизирајући повратак Европе на Западни Балкан.

Србији, са својим малобројним проевропским опозиционим снагама и друштвеном потребом да се ослободи деценијског утицаја Москве, потребни су јаки и одлучни партнери попут нордијских и балтичких држава да би се ускладили са Европом. „Балтички модел“ европских интеграција могао би да послужи као кључни инструмент за европску интеграцију региона, обезбеђујући мир и стабилност у Југоисточној Европи и на крају пруживши могућност Србији да изврши унутрашњу демократизацију, која би одмрзнула њену европску интеграцију. али и отпочиње њено суштинско удаљавање од Русије којим би се остале земље Западног Балкана ослободиле руско-српског чвора.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра