Један народ – Виталиј Портников

Један народ – Виталиј Портников
28. juna 1989. tadasnji predsednik Srbije Slobodan Milosevic je porucio je na Gazimestanu, u govoru povodom sest vekova od Kosovskog boja, da nisu iskljucene ni oruzane bitke, sto su mnogi protumcili kao najavu rata i pocetak borbe za teritorijalno prosirenje i prekrajanje granica tadasnje Jugoslavije. FOTO TANJUG / RADE PRELLIC

У свом недавно одржаном говору на састанку колегијума Министарства одбране Руске Федерације, председник Путин, илуструјући презриви став Запада према Русији након распада Совјетског Савеза, поменуо је и нестанак Југославије са политичке мапе света и, наравно, патњу Срба —  који су „били расути по разним државним становима“.

Ова Путинова изјава још једном илуструје да у његовим акцијама на постсовјетском простору не постоји само жеља да се освети некоме или да врати „изгубљену“ совјетску територију, већ и јасан идеолошки набој — и то корпоративни. Управо тако су совјетски чекисти доживљавали догађаје у Југославији током последњег периода постојања Совјетског Савеза. Зато је Слободан Милошевић за њих постао савезник коме је требало помоћи — јер је отелотворивао њихове најскривеније снове.

У Совјетском Савезу, на крају Стаљинове владавине КГБ је очишћен од „космополита“ јеврејског порекла, а у првим месецима након смрти вође, лишен је утицаја бившег шефа кавкаских чекиста Лаврентија Берије и његових сарадника, и постао главни носилац шовинистичке идеологије, новог „Савеза руског народа“ на Лубјанки. А сада замислите да у овом седишту сазнају за Милошевићев чувени говор на Косову Пољу — месту где је нови вођа Србије обећао да ће „сви Срби живети у једној држави“.

Веома добро се сећам перцепције овог говора у самој Југославији у то време — био је то прави шок. На насловној страни једног од главних часописа промена — словеначког недељника „Младина“ — Милошевић је тада приказан у средњовековном оклопу, како јуриша са оружјем на вође других република обучених у модерна одела са рачунарима и бележницама. Сви су схватили да почиње средњи век!

Међутим, совјетски чекисти су желели управо тај средњи век! На крају крајева, политички програм Милошевића, који је сасвим свесно намеравао да заузме територије других југословенских република насељених Србима, са становишта Београда, готово се у потпуности поклапао са политичким програмом руског писца Александра Солжењицина. У својој неспретној брошури „Обнова Русије“, познати писац, шовиниста и непријатељ демократије предложио је стварање нове државе Руса састављене од саме Русије, Украјине, Белорусије и дела територије Казахстана — то јест, следио је исти етнички принцип као и Милошевић, док је Украјинцима и Белорусима порицао национални субјективитет.

Може изгледати чудно да су чекисти, који су малтретирали Солжењицина и учествовали у његовом протеривању из СССР-а, са таквим ентузијазмом примили политичке ставове аутора „Архипелага Гулаг“. Но, до времена распада СССР-а, шовинистички приоритети на Лубјанки били су потпуно формирани, и чекисти су били спремни да дочекају сваког носиоца тих ставова.

Тим пре Милошевића. На крају крајева, Москва је у свом политичком програму видела и прилику за освету за геополитички пораз и „губитак“ Југославије након Стаљиновог сукоба са Јосипом Брозом Титом. У чекистичкој слици света све је било једноставно. Тито — који није био Србин — одвојио је „братску Југославију“ од Москве, док Србин Милошевић жели да обнови то братство. Па зашто не помоћи новом савезнику у изградњи „Велике Србије“?

Може се рећи да је ова борба за „Велику Србију“, чак и пре Путина, постала један од првих дуела између Федеративне службе безбедности (ФСБ) и жеље Запада да очува међународно право и „живот по правилима“. Чекистичкој Русији недостајала је снага и стога што њени представници у то време још нису монополизовали власт. У Русији није било економских могућности да се уђе у директан сукоб са Западом.

Међутим, не треба заборавити да је Рубикон у односима између препутинове Русије и Сједињених Држава пређен управо када је премијер Јевгениј Примаков окренуо свој авион изнад Атлантика и одбио да лети за Сједињене Државе пошто је сазнао за почетак НАТО операције у Југославији. Примаков, бивши „новинар“ блиско повезан са ФСБ-ом и шеф спољне обавештајне службе, био је управо једна од личности које су на Лубјанки разматране за потенцијалног Јељциновог наследника. Ипак, на крају су се одлучили за Путина. А Путин, као што видимо, не заборавља чекистички пораз у Југославији и шовинистички програм Милошевића, чак ни деценијама након завршетка сукоба који су се испоставили као прелудијум великог рата на постсовјетском простору.

Vitaly Portnikov. Ukrainian journalist, political commentator, author and opinion-maker.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра