Нова година у Црној Гори почела је „предвидивим изненађењем“.
Наиме, након што је председник Јаков Милатовић вратио три закона која су недавно усвојена у Скупштини Црне Горе – на поновно разматрање и гласање, по његовом уставном овлашћењу – његова сопствена партија (ПЕС, Покрет „Европа сада!“) је донела прилично оштар и директно јавно саопштење, које не оставља сумњу да сукоб између Милатовића и Милојка Спајића, председника и премијера ПЕС-а, улази у нову фазу.
Овај развој је био предвидљив. Јавна је тајна да Милатовић већ месецима (практично – и пре формирања нове владе) непрестано инсистира на ефикасном утицају у извршној власти.
Прво је био веома чврст став да се у нову Владу морају укључити представници бивших партија Демократског фронта (сада: ЗБЦГ – За будућност Црне Горе), занемарујући чак и јасне (и јавне!) изјаве и сугестије САД и ЕУ високопозиционираних дипломата. Милатовић је на крају успео у свом науму: Андрија Мандић, српски националиста, са видљивим везама са председником Србије Вучићем и (наводним) са службама Кремља, изабран је за новог председника парламента. „Реконструкција“, односно реконструкција Владе, како би се укључили и министри ЗБЦГ-а, већ је тема коју гурају Мандић и његови политички савезници.
Између њих двојице постоји непроглашена коалиција, која једни другима дугују функције које заузимају. Милатовић, чије су позиције на Западу озбиљно нарушене након његовог одбијања/незнања да испоштује очекивања, нема друге него да се приклони Мандићу. И без тога – политичке и идеолошке сличности су превише бројне и сувише блиске да би се могле надзирати или игнорисати.
Милатовић, према свим извештајима и сведочењима, тешко може да одоли пориву да критикује Спајића у практично свим ситуацијама и пред било којом публиком. Његове јавне изјаве и друга саопштења све су више рађена на начин да сукоб са премијером постаје јавна ствар, ситуација позната свима.
Поврх тога, нови председник свакодневно и практично у свим сегментима надлежности који су искључиво владине исказује веома видљиву жељу да се изјасни и да буде део процеса одлучивања у стварима које нису одговара свим његовим овлашћењима и дужностима, према Уставу. Најозбиљнији покушај – у том контексту – који још није завршен, био је стварање „председничког савета за спољне послове“, у који би („по службеној дужности“!) били чак и министар спољних послова, као и шеф скупштински одбор за спољну политику и дијаспору (?!).
Исто важи и за економску агенду, где се Милатовић, игноришући учестале критике јавности, меша у питања и проблеме без свог законског овлашћења.
Премијер Спајић је избегао било какву јавну конфронтацију до поменутог саопштења.
За њега се каже да превладава у партијским редовима ПЕС-а. Али – не треба заборавити – та већина није стабилна појава, што се показало у претходним ситуацијама његовог обрачуна са Милатовићем.
У сваком случају – сада изгледа да су рукавице дефинитивно скинуте. Спахић не може себи дозволити да игнорише Милатовићеве активности и креће се ћутке, јер то слаби његов положај не само у Црној Гори, већ и пред западним партнерима. Његова недавна посјета Бриселу је то потврдила: тамо су се чуле врло обећавајуће поруке, формулисане на начин да му се појача подршка у самој Црној Гори, али и да се нагласи да Спајић и његов кабинет имају пуну подршку ЕУ.
Спајић, дакле, не може и не треба себи да дозволи да толерише противуставне амбиције Милатовића. Додатни разлози за такву позицију су већ поменути: говорник Мандић и политички кругови, агенције, Српска црква и просрпски/проруски медији, како у Црној Гори, тако иу Србији. Дуга листа.
Спајић ће имати много препрека – можда је најважнија међу њима његово сопствено неискуство и политичко знање. Без јасне, снажне и ефикасне подршке Запада (пре свега Вашингтона и, у мањој мери, Брисела) Спајићеве шансе су прилично нестабилне.
Јасно је и да супротна страна неће губити време да се прегрупише и ефикасно реорганизује, усмеравајући своје напоре на даљу „србизацију“ Црне Горе – кроз пројектоване промене Устава и у огромном медијском настојању да се стигматизује и упропасти. сваки озбиљан покушај стварања јаке опозиције.
И зато Мандић и његови политички савезници инсистирају на уставним променама, ширећи вест да ће резултати пописа сигурно показати пораст процента људи који се изјашњавају као Срби и говоре српским језиком. Њихов став укључује и подршку Вучићу у Србији и континуиране напоре да се легитимише руска агресија на Украјину, чак и на веома индиректан начин, релативизујући сам наратив који говори о „сукобу у Украјини“.
Сличности са “малом Украјином” – што значи Црном Гором – изразом који промовише Српска црква, су упадљиве и представљају дугогодишњу пријетњу стабилности и територијалном интегритету Црне Горе.
На крају, али не и најмање важно, постоји ситуација у којој је Спајићу потребна мирна и што редовнија ситуација како би (покушао) да испуни нека од својих веома амбициозних економских и финансијских обећања. Друга страна – Мандић и Милатовић – преферираће сталну кризу и турбулентне политичке и економске сценарије. Спајић би најрадије маргинализовао – колико је то могуће – сва тешка политичка питања; Милатовић и Мандић, повезани и зависни од Вучића, играће на карту несигурности и перманентне кризе.
Зато Спајићеве ружичасте пројекције о убрзаној европској агенди делују преоптимистично – посебно у ситуацији потлаченој бројним деструктивним и опасним процесима – и у политичком и у економском смислу.
Предстојеће невријеме у Црној Гори изгледа као највјероватнији сценарио.
Још горе: без хитне и масовне подршке и ангажовања Запада, Олуја се појављује као неизбежан сценарио.
Жалосно је известити да је прво – иако није немогуће – мање вероватно да ће се десити; а да се друго, иако се могло избјећи – а још увијек се може избјећи – чини као непосредна и јасна опасност за Црну Гору.
Миодраг Влаховић. Црногорски политичар и бивши дипломата. Први министар иностраних послова Црне Горе. Бивши амбасадор Црне Горе у САД, Канади, Исланду, Светој Столици, Малтешком реду.
