Током 90-их, поклич широм Албаније је био: „Ми желимо да Албанија буде као остатак Европе“! Уједињени независно од религије, друштвеног порекла или идеологије, Албанци, уморни од 50-годишње диктатуре која је прекинула њихове везе са светом, чезнули су да остваре до тада забрањени европски сан. Након пада комунизма и поновног отварања земље, Албанци су мислили их Европа чека с друге стране границе. Ипак, упркос више од три деценије трансформације, Албанија и даље пружа руку у покушају да се придружи остатку Европе.
Хаотичне посткомунистичке године — обележене спорним изборима 1996, кризом пирамидалних шема 1997. и грађанским ратом који је уследио — Албанију су више уназадиле, него што су је унапредиле. У међувремену су се чак и неке земље бившег совјетског блока, попут Пољске, Мађарске и Балтика, брзо су придружиле европским границама, остављајући Албанију изван, заглављену у проблемима бирократије, неиспуњеним условима и осећају као да бескрајни труд никада неће бити довољан да Албанци буду равноправни грађани старог континента.
Тренутни однос Албанаца према ЕУ одликује растући дефетизам и евроскептицизам, а како је дошло до тога? Хајде да размотримо веома једноставно, али фундаментално питање зашто албанска интеграција у ЕУ кочи.
Унутрашња питања Албаније
Како наводи ЕУ, једна од најјаснијих препрека за приступање Албаније јесте њена неспособност да у потпуности испуни тражене критеријуме. Гледајући најновији ЕУ извештај о напретку, Албанија је веома спремна да уложи напоре да се придружи и усклади са спољном политиком ЕУ, чак и времену када се суочава са последицама земљотреса 2019. и ратом у Украјини који је у току. Међутим, постоје неке проблематичности унутар албанског друштва, које су се показале већим него што се очекивало, а то су оне које наводимо у наставку.
Забележен је напредак у реформи правосуђа, где је имоеновано свих девет судија у Уставном суду. Такође, било је хапшења у великим случајевима против корупције, а провера рада судија и тужилаца је повећала транспарентност. Ипак, корупција остаје добро познат проблем за многе Албанце. Недостатак пресуда на високом нивоу само појачава нормализацију културе постизања договора „испод стола“.
На фронту јавне управе, настојање Албаније да дигитализује услуге прилично је распрострањено, посебно након пандемије. Питајте било ког Албанца, и рећи ће вам да је влада уложила велике напоре да модернизује процесе. Ипак, за бројне, поготово старије особе, дигитални јаз предстаља извор фрустрације, јер се осећају неспособним да постигну корист из овог напретка.
Када је реч о слободи медија, Албанија се и даље бори. Политички утицај и концентрисано власништво над медијима остају проблем, а новинари се и даље суочавају са застрашивањем, што штети независности штампе и поверењу јавности. За просечног Албанца, проналажење непристрасног извора информација представља изазов, који их често приморава да се окрену страним медијима или постану плен политичких планова.
Сан који нестаје: замор ЕУ од политике проширења
За свакога ко на Балкану прати преговоре о приступању ЕУ, фраза „замор од проширења“ звучи и превише познато. ЕУ већ годинама оклева да прихвати нове земље у своје крило из разних разлога, али за грађане се све своди на горку истину: врата ЕУ више нису тако широм отворена као некада.
Овај замор се појавио након неколико рунди проширења, а посебно након пријема источноевропских земаља 2000-их, при чему је последња земља која се придружила ЕУ била Хрватска 2013. године. Више од деценије касније, ЕУ је и даље опрезна у погледу интеграције “економски и политички дивергентних” нација попут оних на Западном Балкану. Страх је да би прихватање ових земаља могло исувише да исцрпи ресурсе ЕУ.
Ипак, многи аналитичари сматрају да агресија Русије на Украјину постепено мења став ЕУ о проширењу. За разлику од неких својих источних суседа, балканске земље се не ослањају у великој мери на ЕУ по питању безбедности. Албанија, Северна Македонија и Црна Гора безбедне су под заштитом НАТО-а, док Босна и Косово имају користи од снажног присуства НАТО-а. За источноевропске земље као што су Украјина и Молдавија, недостатак НАТО заштите наводи их да чланство у ЕУ виде као карту за безбедност.
Међутим, са настојањем Украјине за чланство у ЕУ, Западни Балкан – укључујући и Албанију – забринут је да ће поново бити изостављен. Но, да није рата, преговори са Албанијом и Северном Македонијом били би још спорији. Може ли ово бити почетак још једне ере проширења за ЕУ? Аналитичари су опрезни оптимисти.
Колико је евроскептицизам распрострањен у Албанији?
Евроскептицизам у Албанији има релативно ниску тенденцију у поређењу са другим балканским земљама, али је дефинитивно присутан и расте из дана у дан. Већина Албанаца и даље чланство у ЕУ види као изузетно позитивно, обећање економског раста, стабилности и безбедности. Албанија нема сентименталне историјске везе са Русијом, а учешће НАТО-а у региону сматра се кључним за мир у областима попут Косова.
Било то добро или лоше, изолација Албаније у комунистичкој ери, и недостатак природних савезника у региону Балкана, значи да се руска сенка не надвија тако снажно над овомземљом као у бившим југословенским земљама. Албанска влада и јавност генерално гледају на чланство у ЕУ као на најбољи пут за економски развој и регионалну стабилност, због чега алтернативе из Русије (попут БРИКС-а) или Кине нису привлачне, иако маргиналне проруске политичке групе постоје.
Међутим, ако одлагања у процесу ЕУ потрају, економске или дипломатске потезе Кине, посебно кроз инфраструктурна улагања, могле би добити одређену снагу, мада је мање вероватно да ће то померити фокус Албаније са приступања ЕУ.
Реалност је да је, упркос спором темпу, идеја европске интеграције увек била главни покретач преко потребних реформи у Албанији. Нада у придруживање ЕУ је довољно примамљива да је земља била спремна да поднесе те услове.
Аналитичари примећују да је политички ћорсокак у Бриселу већ донео корист албанским елитама, омогућавајући им да кривицу на пребаце Европу, уместо да се баве недостатком напретка у области корупције, криминала и владавине права. Премијер Албаније Еди Рама изјавио је да је Албанија „испунила своје обавезе за чланство у ЕУ”, пребацујући кривицу за кашњење на Европски савет и Европску комисију.
То ствара растућу огорченост и фрустрацију међу грађанима. Све већи сентимент међу Албанцима иде у смеру да би Албанија већ била чланица да ју је ЕУ желела, док грађани указују на случај да ЕУ помаже балтичким земљама да се постепено интегришу. Овакво окружење погодује напредовању високих званичника албанске владе, који тако одлажу решавање стварних проблема, остварујући максималну добит.
Прекидање циклуса кашњења
Што је најважније, проширење мора бити ослобођено притиска појединачних држава чланица, које могу користити процес у властите националне интересе. Било да се ради о односу Грчке и Кипра са Турском, или Бугарске и Грчке са Северном Македонијом, ови национални спорови су озбиљно нарушили кредибилитет процеса придруживања сталним померањем циља.
Прави проблем лежи у давању овлашћења владама држава ЕУ да блокирају напредак у било којој фази. Мађарска је, под Орбаном, то бесрамно је искористила, а не би требало да постоји могућност таквог мешања. Техничке фазе приступања треба да остану у надлежности Комисије, као што су биле у претходним рундама проширења.
Да би дошло до жељене промене, Албанији је потребан корак који би је извео из ћорсокака. Сукоб између Русије и Украјине је убрзао овај процес, а многи аналитичари сматрају да ће ЕУ „затворити око” пред одређеним условима како би што пре прихватила Западни Балкан, почевши од Црне Горе.
Ако су присталице политике проширења ЕУ озбиљне, морају одлучно да делују како би погурале ову визију напред. Једном када се добије замах у оквиру преговора о приступању ЕУ, чак ни најјачи отпор не може се супротставити растућој плими промене.
