Србија не зна где жели да буде и то је сада већ наследни генерацијски проблем
Победу Петера Мађара и његове партије Тиса на парламентарним изборима у Мађарској, у суседству највише се славило у Србији. Прво, зато што је побеђени премијер Виктор Орбан пријатељ и заштитник српског председника Александра Вучића. И друго, још важније – зато што је на примеру показано како се један аутократа након дугогодишње владавине може победити на изборима.
У тим искреним честиткама из Србије има превеликих нада и нереалних очекивања, али је то разумљиво јер је студентима и грађанима који су против несмењиве Вучићеве власти тренутно најважнији – ентузијазам.
Несумњиво да се ради о класичној средњоевропској мирној “изборној револуцији”, појам за политички феномен у ком опозиција побеђује аутократског лидера у само за њега повољним изборним условима. Такав модел виђен је већ у Словачкој са Владимиром Мечијарем (1998) и Хрватској са Фрањом Туђманом (2000).
Можете ли хипотетички замислити да Вучић честита ректору Београдског универзитета Владану Ђокићу победу на изборима, као што је то урадио Орбан? Никако. Србија иде својим, већ такође виђеним, сценаријем где је победа студената и опозиције на фер изборима могућа само уз физичку одбрану бирачких кутија и воље бирача на улици.
Тако је побеђен Слободан Милошевић (2000), али и други посткомунистички тврђи аутократски режими, попут Шеварнадзеовог у Грузији у “револуцији ружа” (2003), Кучминог у Украјини у “наранџастој револуцији” (2004) и Акајевог у Киргистану у “револуцији лала” (2005). То су те популарно назване “обојене револуције” од којих се мали и велики ауторитарци од Вучића до Путина и Си Ђинпинга толико плаше.
Лекције из Мађарске
Лекције су ту, има ли актера за неки од тих сценарија? Иако је студентски покрет у Србији 2024-26. авангардне природе и оставља утисак дивљења, он ипак није политички структуиран и вредносно дефинисан. Лекције које су студенти научили на прошлим локалним изборима су драгоцене, али нису довољне за пресудни меч са Вучићевим добро организованим режимом, који је спреман на све само да остане на власти.
Студенти још увек не износе имена кандидата и лидера на очекиваним парламентарним изборима, који би морао бити харизматичан попут поменутог ректора Ђокића. Будућа студентска политичка опција мора имати јасан политички програм са људима који су доказани експерти, а на недавним локалним изборима је то питање било прилично „танко“.
Петер Мађар је релативно млад политичар са мандатом који су му дали бирачи да на домаћем и међународном плану поправи где је Орбан урушио демократију. Институције у Србији су руиниране далеко више него у Мађарској, а дан после замишљене победе студената и опозиције, све ће бити опустошено скоро као након пада Слободана Милошевића.
Верује се да ће у институције Србије једном ући млади кадрови, као кад је у Украјини победила опција председника Володимира Зеленског. Да ли ће студенти и њихови кандидати моћи да одоле радикалској замци односа Србије са ЕУ и НАТО, независности Косова, злочинима и геноциду 90-тих у БиХ, експанзионизму у Црној Гори? Реторичка су питања.
Вечити вртлог револуције
Вучић је остао без Орбана – саборца, адвоката и заштитника у ЕУ. И не само он, већ и цела популистичка коалиција окупљена око његових Патриота за Европу, чије је мађарски премијер био spiritus movens у ЕУ парламенту.
Ситуација у средњој Европи слична је оној с краја 90-тих, када је у више постсоцијалистичких држава експлоатисан страх незадовољних и носталгија за вођом „тврде руке“. Још критичније је сада, када популисти добијају далеко већу подршку споља и то од супер диктатора. Однос према рату у Украјини није био моралан принцип, па је Орбан имао подршку Трампа, Путина и Сија.
И та подршка му није помогла, што је симболички можда и највећа победа на 70 годишњицу „мађарске револуције 1956“. Народ Мађарске определио се да не жели да буде са друге стране „гвоздене завесе“.
Србија не зна где жели да буде и то је сада већ наследни проблем. Нове генерације и студенти на протестима против Вучића су разочарани ЕУ, али ако им не успу промене у Србији, они неће отпутовати да студирају и раде у Москви или Пекингу.
Пре обрачуна са корупцијом, Србији следи да реши цивилизацијско питање да ли уопште жели да буде део ЕУ или не. Не постоје никакви услови за нову Титову несврстану Југославију, док је ормар званичног Београда препун „лешева“ из Хрватске, геноцида у БиХ и етничких чистки на Косову.
Транзициона правда није остварена, ни жеља да се сазна истина о ратовима 90-тих и још једно време нико се неће кајати за злочине њихових очева и дедова. Србија је заглављена у 1989. години са питањем „камо даље?“. Улица ће до даљег остати главна политичка институција у Србији, вечити вртлог побуне, а у „изборним револуцијама“ смењиваће се националисти и популисти – Милошевић, Вучић и њима слични.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
