Отказивање овогодишњег самита Брдо–Бриони од стране председника Хрватске, Зорана Милановића, шокирало је многе, пре свега оне у региону. Ово је нешто више од још једне дипломатске епизоде у хронично напетим хрватско-српским односима. Сама чињеница је прилично индикативна: један од ретких стабилних регионалних формата, створен управо да би се одржао политички дијалог чак и током периода сукоба, овог пута није издржао ескалацију.
Канцеларија председника Хрватске 30. марта је званично објавила да је састанак шефова држава у оквиру процеса Брдо–Бриони, планиран за мај у Хрватској, отказан, јер у тренутним околностима „нема услова“ за долазак председника Србије, Александра Вучића, у Хрватску. У Загребу је то објашњено директно: недавне изјаве и поступци Вучића противрече самој логици овог процеса, погоршавају међудржавне односе и угрожавају мир и стабилност у Југоисточној Европи.
Касније, 13. априла, током састанка у Ријеци, председници Словеније и Хрватске потврдили су ову одлуку. Милановић је нагласио да га је Вучић својим изјавама, као домаћина, довео у безнадежан положај. „Не желим да се свађам и објашњавам да Хрватска неће напасти Србију тенковима. Он то стално понавља. Немогуће је овако разговарати“, рекао је, додајући да „стога, нажалост, од Бриона неће бити ништа“.
Председница Словеније, Наташа Пирц Мусар, нагласила је да разуме одлуку свог хрватског колеге да не буде домаћин самита.
Да би се разумеле размере ове одлуке, важно је присетити се да Брдо–Бриони нису декоративни дипломатски ритуал: то је заједничка словеначко-хрватска иницијатива која, у свом садашњем формату, функционише од 2013. године и намењена је одржавању поверења, регионалне сарадње и европске перспективе Западног Балкана. Управо у томе лежи политичка тежина отказивања: када се не прекида случајни билатерални састанак, већ формат замишљен као платформа за одржавање отвореног канала између свих кључних лидера региона, то више није сигнал неке спорадичне свађе, већ озбиљног прекида регионалне комуникације. Већ на самиту 2023. године, учесници су истицали потребу за међусобним поверењем, добросуседским односима и убрзањем европских интеграција региона. Стога, овогодишњи прекид догађаја делује веома симптоматично. Удара у саму идеју да се политички дијалог на Западном Балкану може одржати чак и под притиском сукоба и личног анимозитета.
Формални разлог за одлуку Зорана Милановића формулисан је прилично чврсто, а истовремено без непотребног дипломатског прикривања. Проблем је што је српски лидер Александар Вучић, по мишљењу хрватске стране, својим недавним изјавама прилично ратоборне и алармистичке природе, одвео ситуацију ван граница у којима би такав састанак још увек имао смисла. И овде је важно да се не ради о једној изолованој опасци. У Загребу се помињало „изјаве и поступци последњих дана и седмица“, а то већ указује на ширу позадину: од све агресивније реторике председника Вучића према Хрватској до његових обновљених напада на тему наводне „антисрпске“ коалиције у региону (мислећи на војни савез Тиране, Приштине и Загреба — иако су Хрватска и Албанија одавно чланице НАТО-а). Реакција самог председника Србије заправо је само потврдила да му је било корисно да одговори на исти начин. Изјавио је да „у потпуности подржава“ Милановићеву одлуку, да му „није место“ на таквом састанку и да му је много важније да оде у Јасеновац него на самит Брдо–Бриони. У истој реакцији, Вучић је још једном повезао ситуацију са својим претходним оптужбама против Загреба, Тиране и Приштине.
Управо ту лежи политички центар гравитације ове приче. Александар Вучић последњих седмица константно подгрева тему такозваног непријатељског опкољавања Србије. Након интензивирања безбедносне сарадње између Хрватске, Албаније и Косова, он је више пута представљао ове контакте као претњу Београду. Већ у фебруару, реагујући на састанке хрватских, албанских и косовских званичника у сфери безбедности, председник Вучић је изјавио да ако је циљ био „забринути Србију“, тај циљ је постигнут. Већ крајем марта, након локалних избора у Србији, овој регионалној нарацији додао је и тему наводног хрватског мешања и „логистичке подршке“ својим противницима. Дакле, председник Милановић није отказао самит ни из ведра неба и не због једне неопрезне изјаве. Донесена одлука постала је реакција на нагомилану реторику, у којој Вучић систематски приказује суседне земље као део непријатељског спољног притиска на Србију.
У том смислу, отказивање самита је такође показатељ шире промене атмосфере. Самит Брдо–Бриони годинама је постојао управо зато што је омогућавао одржавање разговора чак и када су се гомилала незадовољства између појединачних престоница. Но, формат функционише само док стране барем препознају његову сврху — као платформу за смањење тензија, а не као позорницу за преношење домаће политичке конфронтације на регионални ниво. Вучић је, напротив, последњих месеци активно преводио регионалне односе на језик опсаде, завере и спољних напада на Србију. У оквиру такве логике, самит са учешћем председника Хрватске, Словеније, Албаније, Косова и других регионалних лидера престао је да буде дипломатска предност и претворио се у ризичну јавну платформу где би свака опаска могла да покрене нови круг скандала. За Милановића, који је и сам далеко од модела уздржаног регионалног дискурса, одлука о отказивању не изгледа толико као гест увреде колико као признање да је формат у овој фази једноставно престао да функционише у складу са својом сврхом.
Постоји и друга, не мање важна димензија — домаћа политика. Српски председник се нашао под приметним притиском након локалних избора одржаних 29. марта, које су пратили извештаји о насиљу, притиску на бираче и озбиљним кршењима закона. Међународни посматрачи Савета Европе забележили су претећу атмосферу испред бирачких места, док су српски независни посматрачи говорили о организованим манипулацијама и кршењу тајности гласања. У том контексту, ескалација спољне политике се у потпуности уклапа у, за Вучића, давно познату матрицу: када се унутрашња ситуација закомпликује, регионалне тензије постају инструмент мобилизације, консолидације бирачког тела и преусмеравања пажње са питања демократског квалитета власти на наратив „Србија под нападом“. Управо у тој перспективи његове недавне изјаве о Хрватској, Косову, Албанији и „неповољном окружењу“ не делују као случајан емоционални излив, већ као политички функционалан дискурс.
За Хрватску је то, међутим, значило следеће: Александар Вучић се све мање појављује као партнер чак и у оквиру ограниченог и барем симболичног регионалног формата. Зоран Милановић је ефикасно признао да само присуство председника Србије на самиту у Хрватској, под садашњим условима, не би стабилизовало ситуацију, већ би, напротив, само појачало тензије. А то је већ последица која превазилази једну билатералну свађу. Самит Брдо-Бриони је био вредан управо зато што је омогућио регионалним лидерима да се окупе без формалних преговарачких обавеза, али са политичким сигналом: чак и у сукобу, Западни Балкан не губи канале комуникације. Када један од суоснивача овог формата откаже састанак због немогућности да угости председника Србије, то се тумачи као знак да је ниво неповерења између Загреба и Београда поново порастао на опасан ниво.
Последице такве одлуке неће бити само симболичне. Прво, отказивање самита удара по већ крхкој инфраструктури регионалне комуникације. Друго, појачава утисак да на Западном Балкану чак и оне платформе које су створене за стабилизацију постају таоци билатералних криза. Треће, ово је лош сигнал за саму ЕУ, јер је Брдо–Бриони од самог почетка био један од формата намењених одржавању региона у европској орбити кроз дијалог о интеграцији, добросуседским односима и заједничкој политичкој одговорности. Ако сада овај формат пропада управо због ескалационе реторике једног од кључних регионалних лидера, то значи да проблем не лежи само у спорости проширења, већ и у погоршању саме политичке атмосфере у региону.
На крају крајева, отказивање самита Брдо–Бриони није само још једна свађа између Загреба и Београда, већ је и прича о томе како се један од ретких истински функционалних балканских формата показао немоћним пред комбинацијом домаћег политичког притиска у Србији, све оштрије реторике Вучића и растућег неповерења са хрватске стране. За председника Хрватске, ова одлука је постала облик политичког стоп сигнала. Другим речима, ако самит престане да смањује ризике и почне да их повећава, боље је да се уопште не одржава. За регион је, међутим, ово много мање комфоран закључак. Ако чак ни Брдо–Бриони више нису у стању да издрже тренутни ниво конфронтације, то значи да регион улази у нову фазу — не великог рата, већ велике нервозе, где дипломатске платформе више не гасе сукобе, већ постају продужетак сукоба изнесен другим средствима. У садашњим геополитички турбулентним временима, ово само доприности рањивости тако осетљивог и контрадикцијама испуњеног региона као што је Западни Балкан.
Аналитичка група CWBS-а
