Увод: „Када се високи представник може сменити договором између Вашингтона и Бањалуке, заобилазећи Сарајево, онда је јасно колико је стварни суверенитет ове земље танак. И колико је Босна и Херцеговина данас ниско на листи приоритета Запада.“
Кристијан Шмит одлази тихо. Без фанфара, без великих опроштајних говора, без театралне међународне озбиљности са којом је дочекан када је дошао у Босну и Херцеговину као „спаситељ стабилности“. И управо у тој тишини крије се најважнија политичка порука данашње Босне и Херцеговине: Запад више нема ни план ни живце за ову земљу.
И зато Шмит не пада због слабости. Пада зато што је постао непотребан.
То је брутална истина коју домаћа политичка сцена покушава да сакрије од грађана. Годинама се јавности продаје прича да међународна заједница бди над Босном и Херцеговином, да је ОХР последња линија одбране државе, да ће Запад зауставити свакога ко покуша да поткопа Дејтонски споразум. Данас се чини да су многи од тих наратива били само политичка анестезија за грађане.
Јер када високи представник може да оде након договора између Вашингтона, Москве и Бањалуке, а да Сарајево о томе сазна из изјава Милорада Додика, онда је јасно колико је стварна политичка моћ Босне и Херцеговине танка.
А Додик је све ово најавио много раније.
Док су га по сарајевским телевизијама исмејавали и проглашавали политички мртвим човеком, Додик је још прошле године говорио да ће Шмит „одлетети“ са функције као део договора са Американцима. Тада су политички навијачи Тројке уверавали јавност да је то блеф. Причало се о санкцијама, изолацији, хапшењима и „коначном крају сецесионистичке политике“.
Данас?
Шмит се спрема за одлазак. Русија најављује иницијативу за поништење својих одлука у Савету безбедности УН. Вашингтон ћути. А Додик делује као човек који унапред зна сценарио.
И ту почиње најопаснији део приче.
Јер овде више нема места за политичко фолирање. Остају само две могућности.
Прва: сарајевске власти су знале шта се дешава и намерно су лагале грађане.
Друга: нису имале појма шта се дешава и служиле су као политички декор док су други одлучивали о судбини земље.
Обе опције делују поразно.
Ако су знали, онда су грађанима месецима продавали причу о одбрани државе док су истовремено немо гледали како се уклања човек кога су представљали као кључног заштитника Босне и Херцеговине.
Ако нису знали, онда Босна и Херцеговина има власт која не разуме ни елементарне геополитичке процесе око себе.
И можда је то управо најтачнији опис целе ситуације.
Сарајевска политика последњих година понаша се као администрација која верује да ће је спасити клишеи о европским вредностима и међународном праву, док се свет у међувремену променио до непрепознатљивости. Америка данас води политику сировог интереса. Русија користи сваки вакуум да шири свој утицај. Европска унија делује уморно, споро и без праве стратегије за Балкан.
У таквом свету, Босна и Херцеговина постаје ситна монета за поткусуравање.
Кристијан Шмит је само симптом ове промене.
Од самог почетка, његов мандат је био политички контроверзан. Без потврде Савета безбедности УН, са опадањем његовог међународног легитимитета и отвореним противљењем Москве, Шмит је деловао више као кризни менаџер Запада него као озбиљан међународни ауторитет.
А онда је направио кључну грешку.
Суспендовао је Устав Федерације Босне и Херцеговине како би омогућио формирање власти Тројке и ХДЗ-а. У том тренутку, престао је да буде неутрални арбитар и постао политички актер. Многи су тада упозоравали да високи представник улази директно у политичко блато из којег више неће моћи да изађе чист.
И управо се то догодило.
Америка га је користила када је то било потребно за прекомпозицију власти. Када се посао завршио, Шмит је постао терет. Поготово након сукоба око државне имовине и енергетских пројеката који су важни Вашингтону за обуздавање руског утицаја.
У свету нове америчке политике нема сентименталности према потрошеним кадровима.
Зато данас делује готово гротескно гледати како човек који је годинама извршавао политичке налоге Запада одлази без стварне подршке тог баш Запада.
Додик је то схватио много раније него Сарајево.
Зато данас говори као победник. Зато отворено слави своју блискост са Москвом и Трамповим политичким круговима. Зато делује сигурније него пре неколико година, када су му свакодневно најављивали политички крај.
Јер њему је јасно оно што многи у Босни и Херцеговини и даље одбијају да признају:
Запад више нема стратегију за ову земљу.
А када велике силе изгубе интересовање, мале земље остају саме са својим кризама.
И зато је Шмитов одлазак много више од личне промене високог представника. Ово је крај једне политичке илузије. Крај приче да ће неко споља трајно чувати Босну и Херцеговину од домаћих национализама, корупције и политичких трговина.
Та илузија се срушила оног тренутка када је постало могуће да о судбини високог представника више говори Милорад Додик него институције саме државе.
И ту лежи највећа трагедија целе приче.
Босна и Херцеговина данас изгледа као земља о којој сви преговарају осим ње саме. Вашингтон рачуна своје интересе. Москва шири свој утицај. Загреб гура сопствене политичке пројекте. Београд балансира између Истока и Запада. А Сарајево и даље покушава да верује да ће га спасити декларације и дипломатске фразе.
Свет је, међутим, постао много бруталније место.
У том свету не побеђују они који имају моралне аргументе. Побеђују они који разумеју односе моћи.
Додик то разуме.
Сарајевска политика и даље не разуме.
И зато данас Кристијан Шмит одлази као симбол великог политичког пораза. Не само свог личног пораза, већ пораза целе идеје да Босна и Херцеговина има озбиљну међународну заштиту.
Све после тога биће много опасније.
Драган Бурсаћ. Професор филозофије, колумниста и новинар (БиХ).
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
