У изливу оптимизма, влада Црне Горе одлучила је да националног авио-превозника обоји слоганом „28 by 28“, сигнализирајући своју одлучност да се придружи Европској унији до 2028. године. Ипак, европски пут земље показује се далеко турбулентнијим него што се очекивало.
Упркос охрабрујућим порукама из Брисела и неколико земаља чланица ЕУ, процес приступања се креће спорије него што званични наративи сугеришу. Супротно ранијим најавама, у мају није одржана међувладина конференција нити је спроведено затварање преговарачких поглавља – симболичан корак уназад током месеца у којем је Црна Гора обележила двадесету годишњицу своје независности. Одсуство напретка шаље и политичку и структурну поруку.
Неизвесност обавија и наредне месеце. Са Ирском која преузима председавање Саветом Европске уније у јулу, очекивања брзог кретања су се смањила, што циљ затварања свих преговарачких поглавља до 2026. године чини све нереалнијим.
Истовремено, нерешени билатерални спорови, посебно са Хрватском, настављају да компликују путању приступања Црне Горе и откривају крхкост владине европске стратегије.
Сада се појављује неколико могућих сценарија.
У најоптимистичнијем сценарију, Црна Гора би могла да затвори преостала поглавља до 2027. године и започне процес ратификације 2028. године, што би потенцијално отворило пут ка чланству у ЕУ до 2029. или 2030. године. Међутим, то зависи од два кључна услова. Први се тиче структурних реформи, посебно у поглављима 23 и 24, која остају кључна да би се државе чланице попут Данске и Холандије убедиле да је Црна Гора способна да испуни стандарде владавине права које захтева Унија. Други услов је политички: решавање билатералних спорова са Хрватском.
Ако се ови услови не испуне, Црна Гора би могла да се окрене алтернативним моделима интеграције.
У том контексту, недавни предлози које су промовисали премијер Албаније, Еди Рама, и председник Србије, Александар Вучић, у вези са фазном или постепеном интеграцијом у Европску унију, постају све релевантнији. Такви предлози предвиђају дубље учешће на јединственом тржишту ЕУ пре пуноправног чланства.
За Западни Балкан, приступ јединственом тржишту би обезбедио многе економске користи повезане са чланством у ЕУ, посебно приступ капиталу, инвестицијама и слободно кретање робе и услуга. Ипак, овај модел би и даље захтевао значајне реформе. У пракси, испуњавање услова за учешће на јединственом тржишту значило би спровођење већине реформи које су већ захтеване у самом процесу приступања.
Трећи сценарио би могао да укључи Црну Гору и Албанију које заједно напредују ка чланству. Такав развој догађаја не само да би преобликовао динамику проширења ЕУ на Западном Балкану, већ би могао да пошаље и ширу геополитичку поруку показујући да проширење остаје могуће за земље кандидате попут Молдавије и Украјине.
Међутим, чак и овај сценарио зависи од два фактора: способности Албаније да настави са спровођењем реформи и способности Црне Горе да реши билатералне тензије са Хрватском.
У крајњој линији, успех европског пута Црне Горе не зависи само од дипломатије и техничких реформи, већ и од политичке оријентације саме владе. Упркос залагањима делова црногорског дипломатског апарата, кредибилитет земље унутар ЕУ све је више везан за питања о идеолошком правцу владајуће коалиције.
Из тог разлога, следећи избори би могли постати референдум о европској будућности Црне Горе.
Тешко је замислити да се Црна Гора придружи Европској унији док се у Бриселу кључни делови владајуће структуре доживљавају као блиско повезани са руским или српским националистичким политичким интересима.
Састав следеће владе може стога одредити не само темпо интеграције Црне Горе у ЕУ, већ и шири геополитички правац земље у годинама које долазе.
Danilo Kalezic. Montenegrin political scientist
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
