Руске војне униформе, јуришне пушке, ознаке, снимци из живота на фронту и отворено исказивање подршке рату против Украјине. Последњих недеља, у црногорском медијском простору све чешће се говори о објавама са Инстаграм налога особа из Црне Горе које, судећи према садржају, служе у руским оружаним формацијама. Појединци толико желе да прикажу детаље свог боравка у Русији да заправо остављају дигиталне доказе који би у будућности могли бити предмет истраге надлежних органа.
У јавним дискусијама већ су се појавила одређена имена — Милош Р., Здравко С., Илија В., Данило О., Василије П., Лазар Р., Василије М. и Жарко П. Реч је о људима из Будве, Никшића (другог по величини града у земљи), као и из општина Даниловград и Зета (у близини главног града, Подгорице). Неки од њих имају јасну криминалну прошлост. Спорни налози привукли су пажњу због објава које садрже војне симболе, наоружане људе, припаднике руске војске и материјале повезане са ратом. Поједине фотографије и видео-снимци остављају утисак да се њихови аутори налазе непосредно у војном окружењу.
Јасно је да фотографија у војној униформи сама по себи не доказује директно учешће у борбама, а камоли на првој линији фронта. Ипак, велика количина оваквог јавно доступног материјала намеће питање које црногорска држава тешко може да игнорише: колико се људи повезаних са овом земљом заправо бори против Украјине, ко им помаже да се прикључе руским формацијама и шта ће се догодити када се врате?
Овај проблем није нов за Црну Гору. У јулу 2015. године, Агенција за националну безбједност (АНБ) саопштила је црногорским медијима да се пет црногорских држављана борило на страни проруских формација током рата у источној Украјини 2014–2015. године. Један од њих је након повратка осуђен, док се остали, према подацима безбедносне службе, нису вратили у земљу. Истовремено, АНБ је у том периоду навела да, од почетка руске инвазије пуног обима у фебруару 2022. године, нема потврђених информација о новим учесницима из Црне Горе у том рату.
Данас та слика већ делује непотпуно, будући да је присуство црногорских држављана у редовима војске државе агресора постало очигледно. Током протекле године појавили су се нови кривични поступци, јавно доступни материјали и докази који омогућавају да се о овом проблему говори на много конкретнији начин. И даље не постоји поуздан укупан податак о броју таквих особа, али тај број несумњиво расте.
Од православног радикализма до руског уговора
Зашто би се држављанин мале балканске земље – која је већ скоро деценију чланица НАТО-а и која се приближава приступању Европској унији – уопште одлучио да оде и бори се за Русију?
Јединствен одговор не постоји. Иза вањске сличности у војној симболици могу се крити различите животне приче, мотиви и личне околности. Често је реч о томе да за њих Русија представља, пре свега, идеолошки оријентир. За друге, учешће у рату може бити начин да зараде новац, реше сопствене финансијске проблеме, или пак да побегну од дугова или кривичног гоњења у домовини. Штавише, има и појединаца склоних авантуризму, који долазе из криминалних кругова, а које привлаче новац, оружје, насиље и прилика да промене сопствену ситуацију.
Идеолошка компонента је, свакако, најочигледнија. Унутар дела радикализованог, просрпски оријентисаног миљеа у Црној Гори, Русија се годинама приказује као последњи велики бранилац православља, српског народа и традиционалних вредности. У таквом погледу на свет, рат против Украјине се не посматра кроз призму међународног права или питања територијалног интегритета, већ као сукоб између Русије, с једне стране, и НАТО-а и колективног Запада, с друге.
Овакав поглед на свет обликован је много пре 2022. године. Одржаван је политичким изјавама, одређеним медијима, националистичким организацијама и ширењем руске пропаганде. Украјина се, по правилу, не приказује као независна држава која се брани од агресије, већ као инструмент западне политике усмерене против Москве.
Ипак, важно је не поистовећивати православну веру или српски национални идентитет са радикализмом. Међу црногорским Србима не постоји универзално и недвосмислено одобравање руског агресорског рата против Украјине. Па ипак, управо ово окружење карактеришу снажна русофилска осећања и скептицизам према Сједињеним Државама, Европи и НАТО-у. Проблем прерастања русофилије у конкретно учешће у рату против Украјине на руској страни произилази из једног посебно „наелектрисаног” сегмента политичког и медијског простора, у којем се верски и национални симболи користе за оправдавање руске агресије и романтизовање војне службе на страни Москве. Нажалост, Српска православна црква такође игра значајну улогу у овим процесима: она је највећа верска заједница у Црној Гори, а истовремено и кључна проруска друштвена институција.
Руска војска, с друге стране, нуди сасвим опипљиву реализацију ових уверења. Странци се регрутују за уговорну службу уз обећања о значајним једнократним исплатама, месечним примањима и другим погодностима. За особу која има дугове, нестабилне приходе или нема никакве животне перспективе, таква понуда може бити привлачнија од идеолошких аргумената.
Дакле, хипотетички добровољац са Балкана није нужно убеђени следбеник руског империјализма. Он може комбиновати симпатије према Путину са прагматичном рачуницом, личним проблемима и спремношћу да заради новац на рату.
Посебан аспект проблема плаћеника из Црне Горе јесте могућа повезаност са криминалним круговима. У Црној Гори, где активности организованих криминалних група и даље представљају један од озбиљних изазова за државу, учешће особа са криминалном прошлошћу у страним војним формацијама захтева посебну пажњу. Борбена обука, руковање оружјем, контакти са припадницима руске војске и могућност примања средстава из иностранства стварају ризике који далеко превазилазе украјински фронт. На основу информација из доступних отворених извора, већ се може говорити о постојању једне или више организованих мрежа црногорских плаћеника. То се види чак и из јавних објава дотичних појединаца на друштвеним мрежама, где се они хвале својим присуством у редовима руских оружаних формација (истицање идеолошке блискости, заједничке фотографије итд.).
Операција „Луганск”: Проблем више није само теоретски
Најупечатљивији јавно документован случај деловања органа за спровођење закона била је операција „Луганск”, коју је црногорска полиција спровела 27. новембра 2025. године.
Данко С. је тада лишен слободе у Даниловграду, а тужилаштво га је теретило за учешће у руској оружаној формацији на окупираној територији Украјине. Током операције, припадници органа реда претресли су 13 локација у Даниловграду, Подгорици и Никшићу. Заплењена су 24 комада ватреног оружја, више од хиљаду комада муниције, војне униформе, опрема, страни документи и обележја оружаних формација.
Полиција је такође известила о проналаску 1,5 милиона евра на рачуну главног осумњиченог, доводећи та средства у везу са његовим наводним учешћем у рату. Оптужени је касније негирао ове наводе, а изјавио је и да није држављанин Црне Горе. У фебруару 2026. године, Виши суд у Подгорици разматрао је питање утврђивања његовог руског држављанства. Према оптужници, он се терети за учешће у проруској формацији у периоду од септембра 2023. до септембра 2024. године. Данко С. негира кривицу.
Овај случај се не може аутоматски уврстити у статистику о црногорским држављанима који су се борили на страни Русије, будући да је држављанство оптуженог предмет судског спора. Ипак, поменута операција је показала да на територији Црне Горе већ несумњиво постоје појединци чије учешће у руским оружаним формацијама, финансијске трансакције и везе са одређеним паравојним круговима истражитељи имају основа да испитају.
Посебну пажњу заслужује оружје. Заплена велике количине наоружања јасно показује колико сложена може бити криминална инфраструктура која окружује групе које доспевају у фокус органа за спровођење закона.
Ту се поставља забрињавајуће питање: да ли су људи који се враћају из рата у Русији само појединачни преступници, или су способни да постану део већ постојећих локалних мрежа повезаних са насиљем, нелегалним оружјем и радикалним политичким покретима?
Потпуног и коначног одговора још нема. Међутим, за државу са нешто више од 620.000 становника, чак и мали број таквих људи може представљати приметан проблем за систем спровођења закона. Нарочито у будућности, када би се такви искусни појединци могли лако вратити – са својим „пртљагом искуства“ – у редове мафијашких кланова и постати ефикасни руски агенти за дестабилизацију и спровођење хибридних операција у Црној Гори.
Друштвене мреже као излог рата и могућег врбовања
Једна од карактеристика тренутне ситуације јесте њена јавна природа. Припадници руске војске и њихови инострани симпатизери активно користе Инстаграм, Телеграм и ТикТок како би приказали војнички живот. На тим платформама, рат се често представља као спој авантуре, мушког братства, националистичког романтизма и прилике за брзу зараду.
Управо због тога, друштвене мреже су од двоструког интереса за надлежне органе.
Као прво, оне могу да садрже дигиталне доказе: фотографије, датуме, карактеристичне војне ознаке, снимке са одређених локација, податке о боравку у Русији или контакте са другим војним лицима. Све то заједно понекад омогућава реконструкцију редоследа догађаја, чак и без приступа затвореним државним евиденцијама.
Као друго, само приказивање службе у руској војсци може утицати на друге људе – нарочито када су такве објаве пропраћене коментарима подршке, идеолошким паролама, причама о материјалним погодностима или позивима на приступање.
У којој мери се ово претвара у организовано врбовање црногорских држављана, тек треба утврдити. Међутим, управо је тај аспект од посебног значаја. Наиме, постоји суштинска разлика између појединца који самостално одлази у Русију и потписује уговор, и групе људи која помаже другима у припреми докумената, организовању путовања, успостављању контаката са руским војним структурама или за то прима новчану накнаду.
Такви посредници – уколико се њихове активности докажу – представљали би знатно озбиљнију претњу од појединачних ентузијаста који су заљубљени у војну симболику.
Заиста, друштвене мреже за руску војну машинерију постепено постају не само средство пропаганде, већ и простор за нормализацију уговорне војне службе. Особа која данас позира са руском заставом и дели снимке са фронта, сутра може постати узор некоме из свог окружења.
Закон постоји, али је питање његове примене
Учешће у страним оружаним формацијама у Црној Гори је криминализовано још 2015. године.
Члан 449б Кривичног законика предвиђа казну затвора у трајању од шест месеци до пет година за незаконито учешће у таквим формацијама, док је за организовање, врбовање, припрему или транспорт људи у ту сврху запрећена казна затвора од две до десет година. Закон такође обухвата и одређене облике финансирања таквих активности. Дакле, проблем није у недостатку правног оквира.
Још 2017. године у Подгорици је изречена пресуда због учешћа једног црногорског држављанина у оружаној формацији самопроглашене ДНР (Доњецка Народна Република). Постоји релевантна судска пракса, мада је она и даље ограничена.
Ефикасно кривично гоњење захтева чврсте доказе о учешћу у одређеној формацији, идентификацију појединца и његовог правног статуса, као и потврду релевантних радњи почињених у иностранству. У појединим случајевима, стицање другог држављанства може представљати додатну компликацију. Случај горе поменутог Данка С. може послужити као пример колико ове околности могу бити важне.
Стога је неопходан систематичан рад полиције, тужилаштва и Агенције за националну безбједност (АНБ). То се, пре свега, односи на утврђивање тачног броја особа повезаних са Црном Гором које служе у руским формацијама, истраживање могућих локалних регрутера, праћење нелегалних финансијских токова, као и процену ризика повезаних са повратком људи који су стекли искуство у борби.
Овај последњи аспект заслужује посебну пажњу, јер спој војне обуке, искуства у насиљу, радикалних уверења и могућих криминалних веза ствара ризике које држава има обавезу да процени. За Црну Гору, као чланицу НАТО-а, додатни значај имају и могући контакти таквих појединаца са руским војним и обавештајним структурама.
Чињеница да нема јавних извештаја о новим случајевима не значи да надлежни органи не предузимају ништа. Ипак, јавност има право на опште информације о обиму проблема и резултатима примене закона.
Почетком октобра, црногорске институције су већ показале активност у вези са безбедносним ризицима повезаним са Русијом. Полиција и АНБ су 9. октобра привели, а затим и протерали из земље, Михаила Звинчука – који се налази под санкцијама и води руски проратни информативни пројекат „Рибар” (Rybar) – заједно са неколико његових сарадника. Ова операција привукла је значајну пажњу због улоге коју та мрежа има у ширењу пропаганде Кремља. Ово је засебан случај, али он указује на шири безбедносни контекст — наиме, да се деловање Русије у Црној Гори већ одавно не ограничава само на изјаве амбасаде, политичке симпатије појединих странака, локално свештенство Српске православне цркве или спорове око санкција.
Руски утицај поприма различите облике — од информативних кампања до личних контаката, путовања и активности појединаца заинтересованих за војну сарадњу са Москвом. Сваки од ових видова испољавања захтева посебну правну процену.
Црна Гора се налази у завршној фази преговора о приступању ЕУ. Њен спољнополитички курс подразумева потпуно усклађивање са европским санкцијама против Русије, као и подршку територијалном интегритету Украјине. У томе лежи суштинска разлика у односу на онај део домаће политичке сцене где се рат против Украјине и даље доживљава као прихватљив, па чак и херојски подухват.
Управо зато је питање црногорских учесника у руском рату тренутно веома осетљиво и важно. Реч је о способности државе да сузбије радикализацију, спречи евентуално врбовање својих грађана и онемогући настанак нових жаришта насиља након повратка људи са фронта.
Колико тачно таквих особа има — пет, десет или више — тренутно није са сигурношћу познато. Друштвене мреже не могу заменити званичан регистар учесника у рату, али би било непромишљено занемарити њихов садржај. Нарочито сада, када сами корисници све чешће јавно износе чињенице које би иначе морале бити утврђиване током дуготрајних истрага.
Поједини црногорски политичари могу, колико год желе, оправдавати подршку Русији позивањем на историјску блискост, православно братство или критику НАТО-а. Међутим, учешће људи повезаних са Црном Гором у рату против Украјине представља сасвим другачије питање. Оно има конкретну кривичноправну и безбедносну димензију.
Ако се ти људи на крају врате кући, држава се неће суочити са апстрактном руском пропагандом, већ са њеним веома стварним последицама.
Аналитичка група CWBS-а
