Пуком површном претрагом на интернету откривено би да медијски написи о „трци у наоружању на Балкану“ датирају најмање из 2016. године. Ова појава је уско повезана са доласком Александра Вучића на власт у Србији и оживљавањем великосрпског. национализма. Такође одражава покушаје да се реинтерпретира новија историја Балкана, посебно балкански ратови 1990-их, и улога Србије као агресора у том бурном периоду. Иако су основни узроци трке у наоружању сложени, једно је јасно: геополитика која се мења, посебно инвазија Русије на Украјину у пуном обиму, изазвала је значајну забринутост на Балкану. Овај регион, историјски котао различитих глобалних утицаја и интереса, и даље је нестабилан, са три земље које су још увек ван НАТО-а и шест земаља које теже ЕУ, укључујући Србију, која остаје геополитичка „црна овца“ региона, због својих веза са Русијом.
Трка у наоружању на Балкану почела је да се интензивира како су се амбиције Србије шириле ван њених граница. Док су Србија и Хрватска решиле већину својих спорова, осим мањих граничних питања која су последица промена тока реке Дунав, и питања ратних злочина и несталих лица, њихови интереси у региону су почели да се приближавају. Обје земље све више обраћају пажњу на Босну и Херцеговину. Једна битна разлика је у томе што Хрватска не оспорава суверенитет и постојање Босне, за разлику од српских политичара.
Србија је у Босни годинама гајила лојалисте који су преузели кључне позиције у безбедносном апарату, што је изазвало забринутост због могуће дестабилизације. На Косову, честа нестабилност и даље постоји на северу земље, ау Црној Гори су политичке промене довеле до владе која делимично служи као агент интереса Србије, а не да представља истинске интересе саме Црне Горе. Нови црногорски министар одбране, који долази из позадине српских лојалиста, изазвао је забринутост међу савезницима у НАТО-у, посебно у Хрватској. Тензије са хрватским савезницима у НАТО-у су настале око наизглед минорних питања, која су заоштрила дипломатске односе унутар алијансе. Штавише, министар одбране је негирао присуство било каквог злонамерног руско-српског утицаја у Црној Гори, упркос растућим доказима који говоре супротно.
Један од најзабрињавајућих аспеката трке у наоружању на Балкану су блиске везе Србије са Русијом. Пуна руска инвазија на Украјину изазвала је узбуну у региону, јер наглашава могућност да би Србија могла да послужи као оруђе Русији за сејање нестабилности и одвраћање глобалне пажње и притиска са Украјине. Видели смо сличне тактике примењене и другде, као што су Израел и Јемен, где су руски стратешки интереси унапређени кроз сукобе преко посредника.
Сједињене Државе су недавно објавиле своју одлуку да продају противтенковске ракете Јавелин и пратећу опрему Косову за приближно 75 милиона долара. Овај потез наишао је на оштру реакцију председника Србије Александра Вучића, који га је означио као „велико разочарење за Србију“. Вучић је истакао да Резолуција СБ УН 1244, која се „одговара демилитаризацији Косова и размештању међународних мировних снага, предвиђа демилитаризацију косовских Албанаца, али Косово активно гради своје војне капацитете“.
Србија жели да искористи војно јачање Косова као разлог за своју одлуку да значајно повећа потрошњу на одбрану 2024. Процењује се да ће 186 милиона евра одмах бити уложено у домаће наоружање, са додатних 740 милиона евра намењених за нову војну опрему. године.
Председник Вучић је изнео приоритете за модернизацију одбране Србије, која подразумева набавку осам самоходних хаубица Нора, 30 специјалних купола за борбена возила пешадије Лазар ИИИ, 81 борбено оклопно возило Милош ИИ и 26 унапређених гусеничарских амфибијских возила М80АБ1. Очекује се да ће сва ова опрема бити постављена до 2026. године, док су даље набавке планиране за касније током године.
Косово је такође одговорило на ескалацију тензија повећањем својих издатака за одбрану. Средином 2023. склопила је уговор са Турском за неодређени број камиказа дронова Баирактар ТБ-2. Поред тога, одобрење Сједињених Држава да Косово купи противтенковске пројектиле Јавелин додатно показује растућу милитаризацију региона.
Присуство скандалозних личности као што је председник Републике Српске, ентитета у суседној Босни и Херцеговини, током званичне војне конференције Србије на којој се разговарало и најављивало поновно наоружавање, наглашава међусобно повезану природу српске политике на Балкану. Док Србија своје поновно наоружавање приказује као реакцију на наоружавање својих суседа, навалу наоружавања иницијално је покренула сама Србија. Ово постаје још проблематичније с обзиром на упозорења глобалних лидера о потенцијалу сукоба на Балкану.
Украјински председник Володимир Зеленски позвао је међународну заједницу да обрати пажњу на Балкан, истичући дугорочне планове Русије и могућност да Балкан постане следећа геополитичка тачка жаришта после Украјине. Слично томе, амерички председник Џо Бајден је упозорио на последице нечињења у Украјини, наводећи да би балканске земље могле да буду следеће ако се не реши агресија Русије.
У закључку, како се Балкан налази у ескалирајућој трци у наоружању и геополитичким тензијама, кључно је препознати да би сваки покушај Србије да посеје нестабилност у региону на крају довео до катастрофе, не само за Балкан, већ првенствено за саму Србију . Војна моћ Србије не може да парира колективној моћи НАТО-а, који је присутан у региону са две базе у две земље које нису чланице. Историја нам је показала да су претходни изазови Србије моћи алијансе имали погубне последице по инфраструктуру и привреду земље. Дакле, било какве даље провокације од стране Србије могу бити подстакнуте руским интересима, а не српским тежњама, што је опасан пут који би могао имати озбиљне реперкусије за цео регион Балкана.
Ljubomir Filipović. Montenegrin political scientist
