Кинески председник Си Ђинпинг боравио је 7. и 8. маја у посети Србији. Прошло је осам година од последње посете кинеског лидера. И дочекан је заиста помпезно, након свих упућених позива и чекања. Програм добродошлице био је толико опсежан да је неке српске посматраче подсетио на дане Титове социјалистичке Југославије.
Међутим, југословенска прошлост мора се поменути не само због фасаде посете, већ и због њеног садржаја.
Патос а ла Југославија
У српској штампи, Си Ђинпинг је назван „Највећим светским лидером“, а за сусрет са председником спровеле су се опсежне припреме много унапред. Из неког разлога, српској страни је до последњег тренутка остало непознато тачно време доласка Сијеве председничке делегације. Можда је све зависило од развоја преговора у Француској, одакле је кинески лидер долетео на Балкан. Према другој верзији, радило се о безбедносним протоколима.
„Од раног јутра се прича о његовом доласку, али изгледа да је у Србији настала нездрава безбедносна ситуација, па се време његовог доласка прикрива“, рекао је српски новинар Миша Бркић у интервјуу за Н1.
Група добродошлице чекала је кинеског лидера неколико сати, уз директне ТВ преносе са очекиване руте поворке и извештаје о појачаним мерама безбедности. Око 4.500 полицајаца је ангажовано да обезбеде јавни ред и мир. Медији су посебно забележили ваздушну пратњу за кинеску делегацију: њихов авион су пратили српски борбени авиони МиГ-29. Саопштено је да је чак и председник Србије Александар Вучић стигао раније да би се састао са кинеским колегом.
На аеродрому су, за оне који су дуго чекали, наступали фолклорни и плесни састави.
Да би догађај био још свечанији и да би се показала љубав нације према Кини, у престоницу Србије су доведени „радници“ из различитих делова земље.
„Очекивао сам да ће децу изводити из школа са кинеским заставама да се вијоре, али срећом је већ скоро вече. Све ме то подсећа на период шездесетих и седамдесетих година прошлог века када би у Србију долазили разни азијски и афрички диктатори и ми смо као деца бивали изведени на улице да машемо заставама и радујемо се томе. То показује да се јавност намерно храни неким насумичним детаљима о посети како би она добила што већи значај“, рекао је Бркић.
Било је и неких других околности доласка које су подсећале на југословенске дане. Сијева посета је намерно заказана за 7. мај због дубоке симболике тог датума. Дана 7. маја 1999. године, кинеска амбасада је бомбардована током ваздушног напада НАТО-а. Инцидент је активно искористило како тадашње руководство Југославије, на челу са Слободаном Милошевићем, тако и данашњи политичари у Београду и Москви за подстицање антизападних осећања.
Тиха годишњица
Током 2016. године, током прве посете Сија главном граду Србије, комеморација жртвама ваздушног напада била је у центру пажње.
Ове године, уочи европске турнеје кинеског лидера, Пекинг је објавио рад у име Си Ђинпинга, чији је велики део посвећен инциденту са бомбардовањем, где је још једном наглашено да почињено никада неће бити опроштено или заборављено. Дакле, природно, руски и проруски пропагандисти су очекивали масовни антизападни, првенствено антиамерички програм.
Али испоставило се да је стварност другачија. Сијев авион слетео је касно увече, а ишчекивани гост није одмах отишао на бившу локацију кинеске амбасаде. Сутрадан, 8. маја, та тема је такође прескочена. Си није дао ниједну јавну изјаву у знак сећања на трагедију 7. маја.
Више је могућих објашњења.
Најједноставније тумачење је да је посета била краћа од очекиваног због дужег задржавања у Француској. Иако није било препрека да се комеморација жртвама одржи сутрадан.
Друго објашњење је сложеније и везано је за актуелну безбедносну ситуацију на европском континенту и актуелни спољнополитички вектор Кине.
Догађаји из далеке 1999. данас се доживљавају у позадини рата који бесни у Украјини. С тим у вези, многи се присећају руског бомбардовања Одесе у лето 2023. године које је оштетило кинески конзулат. Реакција кинеске стране, односно њен изостанак, био је прилично речит. То значи да је Пекинг одлучио да не ескалира односе са Русијом, без обзира на све.
Дакле, Сијев тренутни став према бомбардовању Београда 1999. током ове посете Србији може бити последица тога што он није вољан да погорша односе са Западом.
Међутим, објашњење може бити другачије – Си можда неће бити вољан да помери фокус и скрене пажњу са главног циља европске турнеје, за коју кинеско руководство верује да се односи на изградњу „глобалне заједнице једне судбине”.
Заједница заједничке судбине
Током посете Сија, Кина и Србија су одлучиле да створе „Заједницу заједничке судбине“, подижући билатералне односе на нови ниво, који би требало да превазиђе стратешко партнерство успостављено 2016. године.
Према речима стручњака за синологију, термин „Заједница заједничке судбине“ је иницијатива коју је Си Ђинпинг изнео 2015. године на 70. Генералној скупштини УН. Његова суштина у неколико теза описује кинеску визију стварања хармоније и мира широм света. Ево само неколико цитата из званичних изјава које објашњавају концепт:
„Народи свих земаља треба да предузму заједничке напоре да изграде заједницу са заједничком судбином за човечанство, да створе лепу стварност у којој преовладавају мир, заједничка безбедност, заједнички просперитет, отвореност и инклузивност, као и чиста животна средина“.
„Морамо да поштујемо једни друге, да одржавамо консултације и да одлучно напустимо хладноратовски менталитет и политику засновану на моћи. На међудржавне односе треба применити нове приступе засноване на дијалогу и партнерству, а не на конфронтацији и блоковском размишљању. Спорове и несугласице треба применити на међудржавне односе и решавати их кроз консултације“.
„Све земље су једнаке, а велике, јаке и богате не треба да вређају, тлаче и газе мале, слабе и сиромашне. Принцип суверенитета значи не само да су суверенитет и територијални интегритет свих земаља неповредиви, већ и да нико нема право да се меша у унутрашње ствари других, то такође значи да је неопходно бранити право свих земаља да самостално бирају свој друштвени систем и пут развоја, као и да се поштују практична настојања свих земаља да се обезбеди економски и друштвени развој и побољша животни стандард људи“.
У ствари, реч је о покушају Кине да изгради унију несврстаних народа која би требало да самостално одлучује о својој спољној или унутрашњој политици, не обазирући се на притиске или претензије других држава или међудржавних савеза.
Остаје нејасно како Србија себе види у овом концепту јер је нација сада на путу ка Европској унији и обавезна је да уведе реформе евроинтеграција и усклади своје деловање у спољнополитичкој арени са политиком ЕУ.
Српски пасуљ у замену за европско тржиште
Што се тиче економске сарадње Србије са Кином, нису се очекивали посебни помаци, јер се сви пројекти започети у 2016. реализују по плану, а зона слободне трговине још није отворена.
Кина је други највећи трговински партнер Србије после Немачке. Међутим, спољнотрговински дефицит са Немачком износи пола милијарде евра, док је са Кином прошле године износио 3,4 милијарде евра.
Србија се нада да би споразум о слободној трговини између Београда и Пекинга, који ће ступити на снагу у јулу, требало да промени ствари. Према речима председника Вучића, главни циљ је да се више српског поврћа, воћа, пића и вина прода Кинезима.
Ипак, неки посматрачи на такве изгледе гледају са резервом.
Српски новинар Миша Бркић тврди да се Србија од 2010. до 2023. године од Кине задужила за укупно 17 милијарди евра. Због тога су они (Влада Србије) 2021. и 2022. године били светски лидери у задуживању, укључујући кредите из Кине, и сада не очекујем нове кредите“, рекао је он. „Што се тиче трговине, потписали смо трговински споразум са Кином. Овде се много прича о томе, али крије се да споразум не ступа на снагу одмах, већ ће се постепено прилагођавати током пет година јер Србија нема довољно пољопривредних производа да би напредовала на кинеском тржишту. Заборављамо да је ово двосмерни договор и да Кина сада има отворена врата да својим производима напуни српско тржиште, па очекујем да ће ускоро бити много више кинеског белог лука у Србији него српског пасуља у Кини“, оцењује новинар.
Јасно је да Пекинг уопште није заинтересован за балкански пасуљ. Према програму кинеске владе Појас и пут, Кина мора да освоји и обезбеди сва перспективна тржишта продаје, пре свега европска. И у том циљу, они морају да контролишу руте снабдевања кинеске робе у Европи. Познато је да власти у ЕУ радије саме контролишу сопствено тржиште. У међувремену, задатак Кине је да учини тржишта у Европи доступним. Земље чије је вођство у једном или другом степену у супротности са политиком ЕУ могу помоћи Кини да успе. То су, пре свега, Србија, која је још увек ван Европске уније, и Мађарска која је чланица. Међутим, ова сарадња неће бити ефикасна без поузданог излаза на море.
Ауторитарност. Произведено у Кини
Још један аспект Сијеве посете, о којој су говорили аналитичари широм региона, била је тема могућег „увоза“ техника ауторитарног управљања на захтев српских власти.
Подсетимо, Србија је након посете Сија 2016. године од Кине купила масивни систем за надзор заснован на Си-Си-Ти-Ви технологији за препознавање лица. Може се користити за борбу против тероризма, али и за обезбеђивање потпуне контроле понашања грађана.
Делегација владајуће странке отишла је у Кину „на обуку“. Опозиција је уверена да су кинески другови научили Србе неким триковима традиционалног ауторитарног алата.
Миша Бркић каже да трансфер кинеске хај-енд технологије у Србију, о чему говоре званичници у Београду, траје више од 10 година, али да је то било у политичком домену.
„Видите, објавили су вест да је кинески институт обучавао људе вештинама администрације владајуће партије. Пре неколико година, велика делегација Српске напредне странке посетила је Кину да би се обучила о томе како једна странка може да води државу. Када наш председник говори о трансферу нове технологије, желео бих да нам каже шта подразумева трансфер административних технологија из Комунистичке партије.“
Оружје и геополитички маневри
Нису сви резултати посете објављени. Посебно је тема испоруке кинеског оружја Србији остала иза кулиса.
Власти Србије су се пре само шест месеци хвалиле да су од Кине набавиле систем ПВО ФК-3, као и ратне авионе и беспилотне летелице и најављивале наставак српско-кинеске одбрамбене сарадње, али се сада одједном испоставило да је тема наоружања небитна.
Стручњаци за безбедност не верују да је сарадња у војној области овога пута била ван дневног реда. Међутим, највероватније, странке су одлучиле да не покрећу ову тему јавно, јер Београд куповином кинеског наоружања љути не само Брисел или Вашингтон, већ и Москву.
После посете, слободно се може рећи да геополитички компас Београда сада више показује на Исток него на Запад. Ипак, помало је парадоксално да је, гравитирајући Пекингу, стрела српске спољне политике такође благо одступила од Москве. И ова чињеница нас поново подсећа на Титова времена, када је Југославија изводила неке запањујуће геополитичке маневре балансирајући између Запада и Истока.
