Културу сећања демократских промена у Србији брише пропаганда Кремља
Период између победе на изборима Студентске листе и конституисања новог састава Народне скупштине Србије протекао је у стрмоглавом распаду, као куле од карата, аутократске хијерархије Српске напредне странке и Александра Вучића.
Иако је Српска напредна странка формално била на власти, одмах након избора кренуо је талас процесуирања, привођења, смена и оставки челних људи у државним и јавним институцијама, посебно оних који су били у фокусу медија, попут полиције и јавних медијских сервиса.
Заробљена држава је нагло ослобођена. Као да је пре формирања „студентске владе“ почео да се спроводи први захтев са студентских и грађанских протеста још из новембра 2024. године, да – „институције морају да почну да раде свој посао“.
Међутим, да ли су заиста институције у Србији профункционисале и почеле да „раде“ или је реч о позиционирању челника у тим институцијама пред новом владом и међусобним разрачунавањима унутар дотадашњег система у вакууму политичког ауторитета? Пре да је у питању ово друго. Призор наглог и масовног „прелетања“ на страну „победника“ виђен је у свим великим политичким променама у Србији: од пада комунизма, преко рушења Слободана Милошевића, па до доласка на власт бивших радикала и Српске напредне странке.
Значи, у interregnumu уклањање трагова, доказа и веза са „губитницима“, док се политичке новајлије спремају да преузму тотално разрушене институције у инфицираном клијентелизмом и корупцијом друштву. Друго је страх „бивших“ од реваншизма, који многи бирачи Студентске листе очекују у виду неке врсте цивилизоване лустрације.
Експеримент директне демократије
Према саопштењима, студенти вредно раде на састављању нове владе, а већ дуже време пише се стотине страница програма, од којих смо у предизборној кампањи видели само кратку верзију „Студентског плана од 11 тачака“.
Доласком на власт Студентске листе, пешчаник је окренут и време је почело да тече на штету победника. Превелика су очекивања њихових бирача да виде резултате, а пресудни ће бити првих 6 до 12 месеци од формирања владе.
Проблем је и то што Српска напредна странка држи власт скоро у свим локалним самоуправама у Србији, без чега је веома тешко спроводити економске реформе. Александар Вучић још увек није побегао у Москву, зато што рачуна да је на овим ванредним парламентарним изборима освојио не много мање гласова од 2023. године.
Избором премијера „студентске владе“ завршиће се безлидерска фаза деловања Студентске листе. Судећи по информацијама да се нова српска влада саставља више на студентским пленумима, него у консултацији са посланицима Студентске листе, очигледно се код победника избора ради о два тела моћи: друштвене – где су студенти и политичке – где су њихови посланици.
Према Уставу Србије, посланички мандат припада народном посланику, а не изборној листи или политичкој организацији која је листу предложила. Теоретски, ако су студенти хтели да посланичке мандате препусте најбољима и најпаметнијима, онда и владу и министре треба да изаберу сами посланици, без студнетских пленума.
Међутим у пракси, универзална је и стара народна мудрост да „власт квари човека“. У државама у транзицији са дубоким друштвеним ломовима, каква је Србија, демократски процес се не може препустити спонтаном деловању чак ни групе од 140 најобразованијих људи који су победили на изборима. „Револуционарна правда“ подразумева да те посланике студенти и даље „надзиру“, иако је таква пракса у парламентарном животу потпуно недемократска категорија.
Таква ситуација била је и након 5. октобра 2000, када је омладински и студентски покрет Отпор покренуо кампању „Само вас гледамо“, имајући у виду контролу власти из широке коалиције Демократске опозиције Србије, који су тада на изборима победили Слободана Милошевића и његову Социјалистичку партију Србије.
Да ли ће у свету посредничке демократије победити експеримент директне демократије, коју већ другу годину успешно тестирају српски студенти? То је кључно питање, јер до сада су нас студенти само фасцинирали својим легалним методама директне демократије, од студентских пленума, до зборова грађана у локалним самоуправама који ће након протестних окупљања сада моћи да прерасту у јавне захтеве и предлоге, као и грађанске иницијативе.
Црне рупе у култури сећања
Ту се враћамо на студенте из Отпора и причу о савременим српским револуцијама, као поремећеној култури колективног сећања у Србији. Реч је о теми, која почиње од општеприхваћене „антибирократске“, односно „јогурт револуције“, која се одиграла контра еманципативном демократском таласу из 1989. у југоисточној социјалистичкој Европи.
Политичка култура и култура сећања у Србији не препознаје модерне демократске револуције, попут „петооктобарске“ 2000. године, јер су наративи из Кремља о „обојеној револуцији“ успели да је представе као државни удар српских „плаћеника“, који су је извели уз помоћ ЦИА-е и других западних тајних служби.
Српски Отпораши сваке године 5. октобра своју брилијантну ненасилну победу над опасним балканским неосуђеним ратним злочинцем Слободаном Милошевићем славе у кругу пријатеља и у нелагоди да ће морати да се правдају да нису „издајници“. Уместо да се поносе тиме што су помагали грузијским, украјинским, молдавским, белоруским и другим студентима да такође ненасилно сруше своје посткомунистичке диктаторе.
Због напредњачког и проруског медијског наратива, ни грађани Србије нису више сигурни да ли су сами на изборима масовном излазношћу срушили Милошевића и одбранили изборну вољу грађана, или је то био договорени „полицијски преврат“. Црне рупе у култури сећања, које прете да сутра и овај нови студентски покрет претворе у неки „издајнички“.
У Украјини не само да се више сећају српских Отпораша него код куће, већ је 21. новембар „Дан достојанства и слободе“, званични државни празник као сећање на две украјинске револуције – „наранџасту“ 2004. године „Револуцију достојанства“ 2014. године.
Студенти у Србији не само да су се две године стално правдали да не желе „обојену револуцију“, за шта их је свакодневно оптуживао Вучић и руска пропагндна машинерија, већ не постоји свест да се 25. октобра 2026. одиграла управо друга српска „изборна револуција“.
А она то и јесте по дефиницији: масовна мобилизација бирача против аутократског лидера, појачано посматрање изборног процеса и спречавање изборне крађе, референдумска атмосфера и активност младих уз методе ненасилне борбе.
Не постоји јасно разграничење у политичкој свести Србије на време „до“ и „после“ тирана. Помешају се „жртве“ и „насилници“. Нормализују се „стални прелетачи“ и они без икаквих последица само „прелете“ из старог „губитничког“ табора, у нови „победнички“…
Тек када октобар у српском државном календару постане месец револуција и део културе сећања, Србија ће изаћи из „дана мрмота“ у ком се већ деценијама врти у круг – од улице до аутократског лидера и назад.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
