Три важне тачке могу помоћи да се боље разуме данашњи политички мозаик у Црној Гори након избора Андрија Мандића, проруског политичара Нове српске демократије, за председника Скупштине Црне Горе и формирања новог кабинета премијера Милојка Микија Спајића, лидера Европа сад!
Први се односи на унутрашње политичке игре у оквиру спектра партија, које су све – додуше у различитој мери – зависне и/или повезане са председником Србије Вучићем, његовим службама и медијима, као и са СПЦ, који остаје главни фактор у сложеној мрежи утицаја и подршке „просрпским“ политичким структурама у Црној Гори.
Наравно, већина ових веза води даље на исток, до самог Кремља, преко мрежа руских специјалних служби и масовних медија.
Формирање 44. Владе Црне Горе каснило је и било је под јаким утицајем Србије. Политички преокрети били су највидљивији унутар политичке снаге „Европа сад!“. Улога Јакова Милатовића, председника Црне Горе (а и потпредседника Европа сад!), јасно се везује за председника Србије Вучића, који је извршио невиђени притисак. Наратив је био једноставан: у власти треба да буду „Срби“, односно просрпски/руски политичари и странке које директно зависе од Вучићеве/Путинове финансијске, логистичке и пропагандне подршке.
Они су такође били укључени. Дакле, Влада Црне Горе, практично трећа по реду од 2020. године, у свом саставу нема етничких Црногораца. Овога пута искључена је чак и странка босанске мањине, заједно са хрватском политичком снагом, као и неке од албанских партија. То је такође резултат масовног „напада“ Србије/Русије на Црну Гору, који утиче на медије, културу, безбедносне агенције и политичку агенду.
Друга ствар је несрећна улога евроатлантске заједнице у Црној Гори. И Вашингтон и Брисел то нису успели да ураде.
То се посебно односи на Вашингтон, чија десетогодишња политика смиривања Вучића није донела значајније резултате ни за Србију ни за суседне земље у региону.
Габријел Ескобар, заменик помоћника државног секретара САД, и његов најзначајнији дипломата у региону, амбасадор Кристофер Хил у Београду, уложили су много енергије, прво, у одбрану пропалог пројекта Отворени Балкан, а друго, у покушају да промовишу свој сопствени интерес, да пацификује и брани Вучића у свим његовим конфликтним ситуацијама и конфронтацијама – од Босне и Херцеговине и Косова до Црне Горе.
Зато господин Ескобар, а самим тим и спољна политика САД на Балкану, а посебно у Црној Гори, нису успели да убеде председника Милатовића, странку Европа сад и премијера Спајића да отворено не укључују просрпске/руске снаге у нову владу. Лакоћа с којом су Милатовић и на крају Спајић одбили да послушају добре савете Запада симбол је дубине и тежине политичке кризе у Црној Гори.
ЕУ је све ове процесе посматрала из „другог реда“, као значајно мање укључен играч. „Слабост“ ЕУ се не може сакрити од већине европских дипломата, чије инсистирање на наставку „Берлинског процеса“ остаје позитиван, али по свему судећи не и одлучујући елемент у целој слици. То се показало и на недавном самиту Берлинског процеса у Тирани, где готово да није било речи о ситуацији и догађајима у Црној Гори.
Мађарски европски комесар Оливер Варгеи остаје „изузетак“, што потврђује неефикасност европског приступа Западном Балкану/Црној Гори. Он је постао први званични представник ЕУ који је премијеру Спајићу са помало претераним оптимизмом честитао избор. Дакле, не аплаудирају само Београд и Москва – одјеци су и из Будимпеште.
Последња, трећа тачка односи се на активности и покушаје црногорске парламентарне опозиције и цивилног друштва да директно утичу на ток догађаја.
Опозиција, која сада укључује босанску странку (поред Демократске партије социјалиста, две социјалдемократске партије, две албанске снаге и Хрватску грађанску иницијативу), налази се пред веома тешким задатком.
Чини се да још нису спремни да значајно утичу на политичка, економска и безбедносна дешавања. Нова шанса за њих ће доћи са (веома контроверзним) пописом становништва, који је требало да почне 1. новембра, али је одложен за период који ће бити одређен током директних преговора власти и парламентарне опозиције.
Ово је нова шанса за опозиционе снаге да преформулишу своју политику и општи став према проблему. То је посебно било евидентно на митингу опозиције испред парламента, где је било позива на одлучну акцију опозиционих снага.
Ситуација у Црној Гори наставља да се погоршава. Да ли ће бити могуће успорити и зауставити овај процес политичке ерозије и назадовања, када ће се то десити и како – углавном зависи директно од грађана Црне Горе.
У сваком случају, овај процес ће бити дуг.
Миодраг Влаховић. Црногорски политичар и бивши дипломата. Први министар иностраних послова Црне Горе. Бивши амбасадор Црне Горе у САД, Канади, Исланду, Светој Столици, Малтешком реду.
