Црногорски премијер Милојко Спајић, на новинарско питање – које му је постављено на конференцији за новинаре поводом првих сто дана рада 44. Владе – да ли би поднео оставку ако његов оптимиста обећава да би просечна месечна плата требало да буде 1000 евра , а минимално 700 евра, одговорио је потврдно. Истовремено је себи дао рок од годину дана.
Иако су економска обећања била окосница предизборне кампање Покрета „Европа сад!“ чини се да је нова власт најмање учинила у том погледу.
Економски оптимизам
Спајићев „технократски” модел управљања, са инсистирањем на развојним и инвестиционим пројектима и са негирањем или омаловажавањем политичких питања која помиње маргинално или уопште не помиње, односно одбија да се о њима изјашњава – и даље су велика непознаница. . Програм „Европа сада 2” у форми комплетног писаног документа још нико није видео. Такву ситуацију препознају и чланови Спајићевог кабинета. Све ово указује на његову велику (личну) импровизацију – са могућим озбиљним последицама.
Делегација ММФ-а, која је недавно боравила у Црној Гори, била је брутално искрена: повећање плата и пензија „мора бити фискално одрживо“. Овако хладно упозорење је непријатно подсећање да су Спајићеви планови засновани на непоузданим пројекцијама. Већ сада је јасно да основна финансијска стабилност захтева задуживање у иностранству. Експерти из ММФ-а су то дефинисали као „велику потребу за спољним задуживањем“.
Премијер ни не покушава да неке од инвестиционо-развојних пројеката усклади са законским процедурама. То је показао приликом недавне посете Француској, када је – без обзира на јасна правила о обавези међународног тендера за капиталне развојне пројекте – најавио потписивање неке врсте споразума о стратешком партнерству. То је врло клизав нагиб. У том контексту Спајић показује спремност да (поново) игнорише закон, као што је то чинио и док је био министар у Кривокапићевој влади, о државном кредиту од 750 милиона долара – без обавезујуће скупштинске процедуре и докумената…
У сваком случају – да би испунио обећање да ће поднети оставку – Спајић ће следеће године пре тога морати да буде премијер у ово време. Тај примарни задатак му неће бити лак.
Политичка ерозија
На политичком плану – првих сто дана Влада проводи под политичком доминацијом оних који још увек – у формалном смислу – не учествују у раду Спајићевог кабинета, али су веома активни и утицајни у политичким потезима владе, владајуће парламентарне већине.
Чињеница да се Спајић определио за сарадњу са странкама бившег Демократског фронта и подржао именовање и избор Андрије Мандића, лидера Нове српске демократије, знатно му је сузило маневарски простор у унутрашњеполитичким стварима. Доминација Мандића и његове коалиције видљива је у свим сегментима политичког живота – од организације пописа, над чијим се резултатима већ лебди сенка (због информација о сумњивом „додавању“ скоро 40.000 особа последњег дана рока за попис), кроз наставак националистичке политике и праксе у областима културе, образовања и медија, све до перформанси и наратива у вези са односима са Хрватском, као – у контексту алијансе у НАТО-у и званичне агенде ЕУ – најзначајнији црногорски комшија (за који су „задужени” министри из бечићевих демократа).
Осим тога, Мандићев боравак у Бриселу показује да је прошло време када су се званичници ЕУ суздржавали од комуникације и сусрета са лидером ове просрпске/проруске коалиције. (Идеја да се европска димензија црногорске политике јача учешћем проруских елемената управо је трагикомична. Она ће сигурно остати као пример најсмелијих циничних потеза и промашаја комесаријата на челу са мађарским бирократом Оливером Вархељијем.)
Поврх тога, председник Скупштине поставља питање што раније „реконструкције” Владе, у којој жели да види неког од својих коалиционих партнера. Јасно је да овакво инсистирање има за циљ да се консолидује и стабилизује власт у којој ће номинални шеф бити Спајић, а стварни Мандић. Пошто Мандић не крије своје везе са Александром Вучићем, а не може да сакрије ни однос са званичним Кремљом, таква „реконструкција“ Владе има јасне разлоге и последице.
На политичкој сцени тиња и сукоб између председника Милатовића и премијера Спајића. Чак и ако није концептуалног или идеолошког карактера, неслагање водећег двојца Покрета „Европа сада!“ указује на Спајићеву ограничену снагу да би – у пројектованом сукобу Милатовић имао предност, с обзиром на политичку блискост са Мандићем, односно са званичним Београдом. Гласине да је Влада већ у кризи и да у садашњем саставу не може да издржи даље од маја ове године нису непознате „осовини” Мандић-Милатовић, која сигурно неће скрштених руку чекати на даље Спајићеве потезе – посебно оне које би га окренули према актуелној опозицији.
Европска агенда, реторика и стварност
Међутим, једно је извесно: Спајићева влада има јасну и јавну реторичку/званичну подршку европских партнера.
Формулације да Црна Гора (опет!) има шансу, да је потребно наставити реформе, да је потребна сагласност и сарадња политичких група у парламенту звуче познато и једнако убедљиво као и у претходним случајевима – и пре политичких промена у августу 2020.
Сумирајући првих сто дана рада Владе, не треба заборавити да је свакако успјех што је нови Врховни државни тужилац (ВДТ) изабран квалификованом скупштинском већином. Време ће показати да ли ће та већина најбољи тренутак у целој причи или ће нови ВДТ оправдати висока очекивања.
Велике наде полажу се у рад Специјалног државног тужилаштва (СДТ) и самог главног специјалног тужиоца (ГСТ). Његов рад је болан и спор, са много контроверзи, које нажалост, не искључују арбитражу и селективност.
Чини се да се суштина борбе за превласт води у вези са ситуацијама и пословима који би требало да буду предмет пажње и рада СДТ-а, а оно што се издваја је стање и „кадровска решења“ у Агенцији за националну безбедност, односно Црногорској Тајној Служби. По свему судећи, битка се води између министра правде Андреја Миловића с једне стране, и кругова блиских бившем премијеру Дритану Абазовићу и његовом предизборном коалиционом партнеру и координатору сектора безбједности и потпредсједнику Владе Алекси Бечићу.
Ни Спајић – бар званично и јавно – не жели да учествује у тој бици. Што само повећава шансе да се тајминг његове пројектоване оставке за врло могуће економске и финансијске неуспехе чини као далека будућност.
Ситуација у Црној Гори, због свега тога, после сто дана нове власти, личи на затишје пред буру. С које стране ће пасти „олуја“ постаје мање значајно – имајући у виду да је Црна Гора већ три године у фази демонтаже институција и механизама који треба да је заштите у кризним временима. Без краја том деструктивном процесу на видику.
Миодраг Влаховић. Црногорски политичар и бивши дипломата. Први министар иностраних послова Црне Горе. Бивши амбасадор Црне Горе у САД, Канади, Исланду, Светој Столици, Малтешком реду.
