Русија би могла да започне нови рат на Западном Балкану, изјавио је недавно украјински председник Володимир Зеленски. Ако Запад настави да заузима позицију чекања и гледања. Упозорење председника Украјине допунио је председник Србије Александар Вучић, који је касније дао изјаву, – Бојим се да ће нам 2024. година донети много више сукоба и немира него претходна. У ствари, реч је о свакој врсти претњи у Републици Српској, на Косову и у другим деловима региона.
Тако је Запад у последње време појачао своју пажњу региону, укључујући његову безбедност и стабилност. О томе сведочи и хитна посета генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга најугроженијим земљама региона Западног Балкана: Босни и Херцеговини, Косову, Србији и Северној Македонији. Али Русија не одустаје од покушаја да још једном испровоцира становништво балканског дома.
Да ли Западном Балкану заиста прети нови рат? Питање је, међутим, двосмислено, као и одговор. Једно се са сигурношћу може рећи – са почетком руске агресије на Украјину, опасност од војног сукоба на Балкану значајно је порасла. По нашем мишљењу, постоји неколико фактора који могу да изазову оружани сукоб.
Први је Русија, која користи различите изворе информација, укључујући Русија Тудеј и Спутњик, бројне штампане и онлајн публикације. Остала московска оруђа утицаја укључују русофилство, фалсификовану историју и модерне односе са балканским земљама, провоцирање и подржавање корупције у региону, финансирање проруских политичара и организација, укључујући формирање пара војних формација. Такозвани руски хуманитарни центар у граду Нишу (Србија) понекад обавља не само хуманитарне, већ и обавештајне и информативне активности.
Русија свим силама покушава да фокус пажње са агресије пребаци на Украјину, дестабилизујући регион, користећи бројне противречности и проблеме у области историје, језика, граница, подстичући међуконфесионалну и међунаннационалу конфронтацију. Интерес Кремља је јасан – стварање дугорочног система дестабилизације Западног Балкана као предуслова за могући рат, као и заустављање процеса европских интеграција.
Други је „фактор Додик”. Према нашем мишљењу, актуелни председник Републике Српске се од утицајног политичара претворио у „фактор Додика“. Годинама је систематски покушавао да подели Босну и Херцеговину, покушавајући да избаци РС из њеног чланства. Додик је постао један од руских механизама за дестабилизацију не само БиХ, већ и читавог Западног Балкана, као и поуздан и трајан канал руског утицаја и продора у регион. Од вербалних претњи цепањем БиХ прешао је на стварне кораке који крше Дејтонски мировни споразум, Устав БиХ и угрожавају интегритет земље. Додик је рекао да ће до 2030. године постати „први председник независне РС“. Зар то није разлог за оружани сукоб? Уосталом, не можемо заборавити оштре изјаве бошњачких политичара да без рата неће бити поделе Босне и Херцеговине.
Трећи фактор су несређени односи Косова и Србије. Кашњење лидера две земље у примени раније постигнутих споразума и кршење преузетих обавеза повећавају ризик од оружаног сукоба. Српска и руска војска развиле су одговарајуће планове за овај случај, а српска војска се више пута фокусирала на границе са Косовом. У септембру су српски терористи упали у село Бањско на Косову и испаљени су први пуцњи. Сукоб је био локализован, али је дошло до провере снаге. И тешко да ће Косовари „заборавити” да је косовски полицајац стрељан на дужности. Такве се ствари на Балкану не опраштају и не заборављају. Скреће се пажња и на то да се српска групација није плашила међународних снага Кфора, које су позване да обезбеде стабилност на Косову и спрече сличне провокације.
Четврти фактор је трка у наоружању на Западном Балкану. После последњег рата, хиљаде комада оружја остало је у региону. Кажу да овде сваки возач испод седишта има или пиштољ или јуришну пушку. Западни Балкан се суочио са новим изазовом након почетка руске агресије на Украјину. Постојећи субрегионални споразум о контроли наоружања је заборављен, његове границе су одбачене и почела је трка у наоружању. Овде су већ одређени лидери – Србија и Хрватска. На пример, Србија је 2022. године само на набавку наоружања потрошила више од 460 милиона евра, а војни буџет за 2023. повећан је на 1,4 милијарде евра (162,1 евра војних трошкова по становнику). Хрватска је скоро удвостручила војни буџет на 1,1 милијарду евра (270 евра по особи). И у БиХ је повећање за више од 10 одсто и износи 153 милиона евра (46,7 евра по становнику). Сваки становник Косова доприноси војном буџету земље са 61 евром од 108 милиона евра, Северне Македоније – 107,5 евра (225 милиона евра), Црне Горе – 155,5 евра (98 милиона евра). Истовремено, Русија убрзано губи своје традиционално тржиште оружја бивше Југославије, које самоуверено заузимају земље чланице ЕУ, Кина и Турска. А Србија се на овом специфичном тржишту претворила у системског играча, попут продавца оружја.
Техничка база рата је веома добро створена, а број наоружања у земљама се повећава. А то је веома опасно у региону где су се проблеми вековима решавали уз помоћ оружја…
Постоји и друго мишљење – оружани сукоб на Западном Балкану је немогућ. Његове присталице се слажу: да, мир у региону је прилично крхак. Да, постоје многе противречности међу земљама. Али нема снага способних да воде нови рат, сматра, на примјер, члан Председништва БиХ Жељко Комшић. Политички је штетно говорити да је рат већ на прагу региона, сигурни су многи аналитичари на Западном Балкану. А свој став покушавају да објасне следећим аргументима.
Први аргумент је НАТО фактор. Регион је окружен земљама чланицама Алијансе, а четири од седам земаља Западног Балкана су њене чланице. А две нечланице – Босна и Херцеговина и Косово – имају базе НАТО-а и снаге Европске уније (ЕУФОР), које би требало да гарантују мир и стабилност у региону. Све то значи да готово да нема места за руско присуство. Међутим, посљедња дешавања на северу Косова, пасивност реаговања на Додиково деловање доводе у сумњу способност снага ЕУ и НАТО-а у региону да брзо реагују на кризне ситуације. Можда је зато Јенс Столтенберг током своје управо завршене турнеје по Западном Балкану рекао да ће Алијанса размотрити повећање присуства војног контингента овде за скоро три пута.
Други аргумент је одсуство спољног фактора, без којег је рат мало вероватан. Контроверзна изјава. На почетку агресије на Украјину Русија је заиста изгубила многе могућности да пружи војну и финансијску помоћ својим пријатељима у региону, а логистика је постала тежа. Али постоје и друге спољне силе. Турска и заливске монархије помажу Косову и Бошњацима у БиХ да ојачају своје оружане снаге. Виктор Орбан је категорички против санкција ЕУ Додику, што подржава његов сепаратизам и угрожава интегритет БиХ. Зоран Милановић, председник Хрватске, више пута је позитивно окарактерисао политику председника РС. А таква позиција не доприноси стабилизацији региона.
Трећи аргумент је да је економска зависност земаља Западног Балкана од западне помоћи веома велика. Европска унија и САД су њихови главни економски партнери и финансијски донатори, без којих би њихове привреде могле да се нађу у кризи. Глобалној економији, у условима савремене нестабилности, није потребан још један рат, штавише, у центру Европе. А Кина, која самоуверено шири своје економско присуство у региону, није заинтересована да изгуби ово тржиште као погодан пут ка Западној и Централној Европи.
На питање о могућности новог рата на Западном Балкану, као што видимо, не постоји једнозначан одговор. Али страх од њега кружи улицама многих градова у Босни и Херцеговини, Косова и Србији. Овај страх може спречити експлозију, постајући одвраћајући фактор. Али ако се све то поткрепи подсећањима на прошлост – жртвама, губитком најмилијих, мржњом према другој страни – онда то може довести до новог пожара. Једно је јасно. Отпор Украјине руској агресији је оруђе које данас помаже земљама у региону да се спасу од новог рата и спречава да се крхки мир на Западном Балкану уништи.
