Праг је 4. децембра био домаћин једнодневне конференције под називом „Како ширити, промовисати и бранити европске и демократске вредности у време рата“ у организацији Института европских демократа (ИЕД) и Европског покрета у Чешкој Републици. Била је то и добра прилика да се – након говора низа истакнутих аналитичара, садашњих и бивших дипломата и политичара – сагледају питања и проблеми у вези са изазовима проширења ЕУ са којима се суочавају Европска унија и њене земље чланице, с једне стране, и шест земаља Западног Балкана, Украјина и Молдавија с друге стране.
Покушајмо укратко да укажемо на неке од најрелевантнијих делова ове изузетно сложене историјске слагалице.
Прво: главна идеја је да унутрашњи проблеми ЕУ, посебно у контексту доношења одлука – у овом конкретном историјском тренутку – представљају главну препреку проширењу ЕУ у блиској будућности.
Овај проблем није нов. Свака одлука о проширењу захтева консензус међу државама чланицама ЕУ. Национални референдуми за поједине земље – односно потенцијалне нове чланице породице ЕУ – постављају љествицу још више. Без процедуралних – односно концептуалних – промена у самој структури ЕУ, проширење изгледа немогуће – и то не само у практичном/техничком смислу.
С обзиром на актуелну политичку ситуацију и дешавања у, рецимо, Мађарској, Словачкој и/или Холандији, као и трендове у низу других земаља ЕУ, јасно је да су шансе за наредне чланице ЕУ изузетно мале.
Друго. 20 година након самита у Солуну, јасно је да су резултати и процеси унапређења далеко од планираних. Фраза „умор од проширења“, која је годинама била трајни израз/еуфемизам за стагнацију и инерцију, замењена је – и то не само у говорима бирократа ЕУ – скупом израза и метафора који мање-више дипломатски указују да проширење једноставно није на дневном реду према ЕУ.
Овај запањујући утисак додатно је учвршћен именовањем европског комесара из Мађарске. Мисија Оливера Варгеја, чије су активности и однос према многим ситуацијама изазвали потребу за истрагом Брисела, у потпуности одговара идеолошким ставовима и политичкој агенди његове матичне државе, односно њеног аутократског премијера.
Било је то својеврсно пророчанство које се већ испунило, према којем је дипломатија државе чланице суочене са претњом „нуклеарне опције“ унутар ЕУ требало да пошаље представника задуженог за проширење и добросуседске односе… Само савршена олуја!
Треће. Како је наведено на конференцији, „без јачања унутрашње стабилности процеса доношења одлука, ЕУ неће моћи да испуни свој историјски императив“, односно да формулише и спроводи поуздану и изводљиву политику у односу на Западни Балкан, Украјину и Молдавију.
Историјско време је изгубљено, а ентузијазам за експанзију (скоро) нестао. Није изненађујуће да проширење ЕУ није тема националних избора и/или избора на нивоу ЕУ. Ниједна политичка партија у земљама ЕУ, уз неколико изузетака, не усуди се да помене овај крајње непопуларан програм у својим политичким кампањама…
С друге стране, неиспуњена обећања земаља кандидата и оних које се још увек боре за такав статус довела су до негативних политичких дешавања у политици Западног Балкана, где су старе-нове елите научиле лекцију: стално понављане празне изјаве „одлучна посвећеност ЕУ“ може постати „ефикасан“ сурогат за специфичну агенду у вези са ЕУ. А овај сурогат процес може потрајати годинама, што ситуацију чини још гором.
Четврто. Појединачне земље са амбицијама за чланство у ЕУ – уз неколико изузетака – показују стагнацију у својим програмима и активностима у правцу европских интеграција. Босна и Херцеговина, Црна Гора и Србија су најгоре по напретку у неопходним реформама.
Не улазећи у њихове конкретне проблеме и негативне процесе, јасно је – дуги низ година – да Србија није само препрека за оријентацију ка ЕУ и ефикасну политику суседних земаља, већ и веома јасна безбедносна претња за њих и за цео регион. (Не заборавите на умешаност Русије у ово!) Међутим, деструктивна политика Србије (укључујући и питање Косова) још увек није довољан разлог да партнери у ЕУ одлучније делују против Александра Вучића и његове политичке елите. (То се поново показало током посете италијанске премијерке Ђорђије Мелони Београду.)
Умиривање је и даље кључни сегмент политике ЕУ према Србији. Непотребно је рећи да је ово дубоко погрешно за саму Србију, али још више за Западни Балкан у целини.
На „источноевропском фронту“ – и фигуративно и у драматичном и трагично-историјском смислу – Украјина и Молдавија могу само да се надају да њихов статус кандидата неће постати „прича без краја“. Став мађарског премијера Виктора Орбана и његовог министра спољних послова је врх проруског „леденог брега“, који је сада видљивији у Словачкој и Холандији, али има своје представнике, ватрене присталице и пропагандисте и у другим земљама ЕУ. Савремени популизам и национализам озбиљно наносе штету програму проширења – широм ЕУ.
Пето. Сходно томе, резултати политике проширења ЕУ су разочаравајући. Наравно, нико не може порећи неки напредак, али било би погрешно занемарити стагнацију или погоршање политичке ситуације у већини наведених земаља – што се погубно одражава на њихов план приступања ЕУ.
Европској унији је потребан нови политички реализам.
Одређивање датума и мерила за следећи „талас” експанзије може бити корисно само за домаћу политичку пропаганду. Није изненађујуће видети такву „проевропску реторику“ коју промовишу политички лидери чија је агенда ЕУ углавном технологија „вербалних обећања“.
Западни Балкан, Украјина и Молдавија сада представљају „периферију“ ЕУ, својеврсно политичко предграђе са углавном нереалним (али разумљивим!) амбицијама да се у разумној будућности придружи ЕУ. Јасно је да ће њихове европске интеграције бити дуг, тежак и болан процес, без гаранције коначног успеха. То не умањује дубоку заинтересованост грађана ових земаља за улазак у ЕУ. Али овај ентузијазам не може трајати вечно. Пример је Турска. Ни Путинова Русија неће губити време.
Али све то не умањује одговорност политичких елита – како унутар ЕУ тако и ван ње – да преиспитају и осмисле своје политичке концепте и стратегије.
Њихови одговори на ове историјске изазове ће на крају одредити да ли они заиста разумеју овај „историјски императив“ или су њихова предвиђања само жељно размишљање, са малим (или нимало) шансама да постану наша заједничка европска стварност.
Миодраг Влаховић. Црногорски политичар и бивши дипломата. Први министар иностраних послова Црне Горе. Бивши амбасадор Црне Горе у САД, Канади, Исланду, Светој Столици, Малтешком реду.
