Избори у Северној Македонији често одражавају дубоке друштвене пукотине и политичке напетости које превазилазе уобичајене границе политичког ривалства. Доминантне теме у политичком дискурсу нису само економска питања или социјалне политике, већ се често тичу питања идентитета, националне историје и међународних односа. Питање идентитета је посебно истакнуто у овој изборној кампањи.
У средишту политичке арене Северне Македоније стоје две велике странке: Унутрашња македонска револуционарна организација — Демократска партија за македонско национално јединство (ВМРО-ДПМНЕ) и Социјалдемократски савез Македоније (СДСМ). ВМРО-ДПМНЕ, који традиционално игра на карту националног идентитета, користи осећај незадовољства који проистиче из недавних промена имена државе да мобилише своје бираче. Прелазак са „Македоније“ на „Северну Македонију“ као компоненте Преспанског споразума са Грчком 2018. године, упркос томе што је олакшао напредак земље ка ЕУ интеграцијама, оставио је горак укус код дела становништва који га доживљава као издају националних интереса.
Насупрот томе, СДСМ се често ослања на македонску будућност унутар европских и трансатлантских структура. Ипак, ова странка није имуна на критике; многи то сматрају делом статуса кво, повезаног са корупцијом и неефикасношћу, што доводи до широко распрострањене политичке апатије међу бирачким телом. Ово стање доводи до перцепције да се бирачи чешће одлучују „против“, а не „за“ опцију, што одражава дубоку политичку поларизацију унутар земље.
ВМРО-ДПМНЕ се такође суочава са изазовом балансирања свог националистичког дискурса са реалполитиком, посебно у вези са договорима са суседима о имену и идентитету. Упркос јавном осуђивању ових споразума, очекује се да ће, уколико дођу на власт, морати да нађу начин да их испоштују, или у супротном ризикују даљу међународну изолацију земље.
Осим македонско-бугарских и македонско-грчких односа, унутрашња динамика између етничких Македонаца и Албанаца остаје једно од кључних питања. Албанци чине скоро трећину становништва. Сукоб из 2001. године, етнички сукоб између македонских снага безбедности и албанских побуњеника, довео је до веће политичке заступљености албанске мањине кроз Демократску унију за интеграцију (ДУИ). Од тада, ДУИ је стално присутан у власти, због чега неки осећају да је њихов утицај превелик и неправедно распоређен, посебно у светлу оптужби за корупцију и непотизам.
Конфликт унутар албанске политичке сцене је такође видљив, са мањим фракцијама које се одвајају од ДУИ и траже свој политички простор. Ово илуструје да је политички пејзаж Северне Македоније фрагментиран не само дуж етничких линија, већ и унутар самих етничких група.
ВМРО по први пут обећава да неће да улизи у коалицију са ДУИ, већ да ће у владу укључити албанску опозицију.
Штавише, спољни утицаји у македонској политици играју своју улогу. Иако руски утицај није толико изражен као у другим деловима Западног Балкана, постоји одређени ниво подршке Русији, посебно када је реч о антизападној реторици. С друге стране, везе са Србијом и Српском православном црквом обликују део политичког и друштвеног контекста, посебно кроз ВМРО-ДПМНЕ, која понекад користи православну верску реторику да ојача свој националистички наратив. Односи између Српске и Македонске православне цркве, повремено затегнути у прошлости, недавно су показали знакове побољшања, посебно након договора о аутономији Македонске цркве. Александар Вучић много улаже у кампању у Северној Македонији и отуда његова велика популарност међу Македонцима.
ДУИ је огласио аларм због потенцијалних постизборних превирања. Партија је 18. марта изразила забринутост због могућих нереда након парламентарних избора у мају, наговештавајући „руски сценарио“ који би могао да буде оркестриран између албанских и македонских опозиционих партија, посебно ВМРО-ДПМНЕ и Левице (левице). Иако су специфичности овог наводног сценарија и даље нејасне, нелагода ДУИ-ја произилази из онога што се доживљава као заједнички напор ових опозиционих партија да дестабилишу изборни процес и подстакну политички раздор. Странка оптужује опозицију да омаловажава председничког кандидата ДУИ-ја Бујара Османија и привременог премијера Талата Џаферија, подстичући наратив који иде на руку Русији. Са позивом опозиционим фракцијама да подрже европске демократске стандарде у својој предизборној кампањи, ДУИ упозорава на акције које би европски пут Северне Македоније могле избацити из колосека и несвесно је окренути ка орбити Москве.
У овом замршеном политичком пејзажу, економска питања и социјална права често падају у други план, иако су кључна за свакодневни живот грађана. Лош стандард, висока стопа незапослености и емиграција младих у потрази за бољим приликама остају кључни изазови са којима се суочава Северна Македонија. Ови економски изазови су додатно појачани перцепцијом широко распрострањене корупције и непотизма у политичким и економским институцијама, смањујући поверење грађана у политички систем и ограничавајући стране инвестиције.
Образовање и здравство, као кључне области које директно утичу на квалитет живота, такође трпе недостатак реформи и инвестиција. Упркос обећањима, политичке елите често не успевају да се позабаве овим фундаменталним питањима, што доводи до незадовољства бирача.
С друге стране, спољнополитичка питања, посебно у контексту евроатлантских интеграција, остају једна од ретких области у којима постоји шири консензус међу главним политичким актерима. Напредак ка чланству у ЕУ сматра се кључним циљем који може да донесе стабилност и просперитет, иако се пут до тамо чини трновит због унутрашњих и спољних изазова.
Како се избори приближавају, очекује се да ће се политичке странке фокусирати на мобилизацију својих база кроз оштру реторику те апел на емоције и националистичка осећања. Међутим, многи се надају да ће кампања отворити простор и за конкретне политичке програме који се баве стварним потребама и проблемима са којима се суочавају грађани Северне Македоније.
Како се дан избора приближава, очигледно је да ће исходи имати дубоке импликације не само на унутрашњу политичку динамику Северне Македоније, већ и на њене међународне односе и аспирације. Бирачи се налазе на раскрсници, бирајући не само између различитих политичких идеологија, већ и између различитих визија будућности своје земље. Избори ће да послуже као лакмус тест за демократију у Северној Македонији, мерећи спремност грађана да се ангажују у политичким процесима и изразе своје ставове, као и прилика да политички лидери покажу своју посвећеност служењу јавном интересу и суочавању са стварним изазовима са којима се друштво суочава.
Приметан недостатак снажног руководства постао је све истакнутија карактеристика политичке сцене у Северној Македонији, чинећи ионако замршене друштвене и политичке изазове земље све комплекснијима. Актуелни лидери главних политичких фракција, Христијан Мицковски из ВМРО-ДПМНЕ и Димитар Ковачевски из СДСМ, често се појављују као личности којима недостаје снажан лични печат или аутентичност, што доводи у питање њихову способност да инспиришу бирачко тело и спроведу значајне промене.
Овај недостатак харизматичног лидерства најочитији је у тренуцима када се од политичких лидера очекује да покажу визију и смернице за решавање хитних питања, као што су економска стагнација, корупција, етничке тензије и интеграција у европске и трансатлантске структуре. У недостатку чврстог руководства, политичке странке имају тенденцију да посежу за истрошеном реториком и популистичким стратегијама које, уместо да решавају проблеме, додатно продубљују поделе у друштву.
Ова невоља додатно оптерећује демократске институције у Северној Македонији, које морају да се носе не само са унутрашњим изазовима већ и са спољним очекивањима, посебно у области европских интеграција. Постизање консензуса неопходног за спровођење кључних реформи, предуслова за напредак ка чланству у ЕУ и НАТО, показује се као изазов без јасног и одлучног лидерства.
Штавише, недостатак инспиративног руководства подстиче апатију бирача и све више доводи до тога да се грађани осећају одвојено од политичког процеса. Када лидери не успеју да артикулишу кохерентну визију будућности или изгледају више заокупљени очувањем своје моћи него служењем јавном добру, грађани могу да постану скептични према свим политичким опцијама, што резултира нижом излазношћу на изборима и општим падом поверења у политички систем.
У таквом окружењу постоји хитна потреба за новом генерацијом политичких лидера који би у политички дискурс могли да унесу свежину, аутентичност и иновативност. Од суштинског су значаја лидери способни да превазиђу укорењене поделе, да артикулишу јасне и достижне циљеве и да окупе јавност око заједничких интереса и циљева. Иако се ова трансформација можда неће догодити брзо или без напора, она је од виталног значаја за дугорочну стабилност и просперитет Северне Македоније.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
