Европске интеграције и чланство у Европској унији у складу су са националним интересом и стратешким опредељењем Републике Србије, наводи се на сајту Министарства спољних послова Србије. Реалност је, међутим, да су приступни преговори практично стали.
24. фебруар 2022. фактор
Србија је 29. априла 2008. потписала Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) са Европском унијом. Документ је ступио на снагу 1. септембра 2013. Србија је поднела званичан захтев за чланство у ЕУ 22. децембра 2009, а статус кандидата је добила 1. марта 2012. Одлука Европског савета о отварању приступних преговора усвојена је 28. јуна, 2013. Конкретан почетак преговарачког процеса десио се са првим састанком Међувладине конференције 21. јануара 2014. године.
Током преговарачког процеса између Републике Србије и Европске уније отворена су 22 поглавља – од 35, комбинованих у шест кластера – од којих су два привремено затворена.
Последња рунда преговора између ЕУ и Србије, Међувладина конференција, одржана је у децембру 2021. Од тада, више од две године, није отворено ниједно поглавље преговарачког оквира. Разлог је одбијање Београда да подржи спољнополитички и безбедносни курс ЕУ. Тачније, то је невољност српских власти да се прилагоде санкцијама ЕУ, уведеним због агресије Русије на Украјину.
Треба напоменути да се Београд није придружио рестриктивним мерама које је увела Европска унија ни након што је Русија анексирала Крим 2014. године, али то и није ометало преговарачки процес и отварање нових поглавља. Међутим, након потпуне инвазије Русије на Украјину почетком 2022. године, ЕУ је променила став према безбедносним и спољнополитичким питањима и поставила их као приоритет. Након тога су престали да затварају очи пред настојањима Србије да избегне увођење санкција Русији.
Више од две године европске интеграције Србије су у стагнацији, а најновија одлука ЕУ да уведе нови план развоја и евроинтеграција Западног Балкана показала је да се за Београд у скорије време не предвиђају позитивни помаци.
Шест милијарди евра, али…
Европски парламент је 24. априла изгласао План раста за Западни Балкан, који предвиђа буџет од шест милијарди евра за финансирања, од чега ће 2 милијарде бити обезбеђене у виду грантова, а преостале четири – у виду кредита. Најновији документ треба да допуни постојеће финансијске инструменте претприступне помоћи. Имплементација Плана, како је планирала ЕУ, требало би да у наредној деценији удвостручи развој привреде земаља региона. Међутим, циљ ЕУ није само да стимулише економски раст у шест земаља у региону, већ и да промовише процес реформи. На овај начин ЕУ очекује да ће помоћи народима Западног Балкана да се што пре припреме за приступање.
Према Плану, земље у региону мораће да испуне низ изазовних критеријума како би искористиле пакет финансијске помоћи. Основни захтеви, који подједнако важе за све земље, односе се на владавину права, поштовање принципа демократије, институционалне реформе и предузимање неопходних мера да се обезбеде контроле како средства не би била лоше усмерена, злоупотребљена, проневерена или корумпирана.
Други услов је потреба да земље кандидати у потпуности ускладе своју спољну и безбедносну политику са политиком ЕУ, укључујући и увођење рестриктивних мера против Русије у вези са њеном инвазијом на Украјину.
Дакле, очување актуелне спољне и безбедносне политике Београда, која искључује усклађивање са санкцијама ЕУ против Руске Федерације, али уместо тога предвиђа одржавање пријатељских односа са Москвом, значи да ће превладати замрзавање европских интеграција Србије.
Променити ситуацију и деблокирати преговоре Београда и Брисела могуће је уколико се деси:
а. Радикална промена политике ЕУ према Руској Федерацији и, сходно томе, укидање санкција, шта би се могло очекивати
1. након завршетка горуће фазе рата у Украјини,
2. услед промене руководства ЕУ које би постало радикално проруски оријентисано.
б. Самостално удаљавање српског руководства од пријатељства са Москвом.
Очигледно, ниједна од ових опција се у скорије време не чини реалном.
„Догодине у Призрену“
Међутим, санкције Русији нису једина баријера на путу Србије ка ЕУ.
Пред Србијом је постављен још један посебан услов, који се односи на напредак у процесу нормализације односа са Косовом.
Тачније, овај услов важи и за Београд и за Приштину, али је Косово и даље потенцијални кандидат за улазак у ЕУ, док је Србија већ у процесу приступања, па је тежина овог захтева различита за две стране.
Српско-косовски дијалог, уз посредовање Европске уније, траје више од десет година. Претпостављало се да ће искорак бити договори постигнути на тројном састанку представника Београда, Приштине и ЕУ у Бриселу 27. фебруара 2023. и у Охриду 18. марта 2023. године – Споразум о путу нормализације између Косова и Србије и Анекс за имплементацију Споразума.
Ипак, није било позитивних помака. Напротив, оружани сукоби на северу Косова, у Бањској, прошлог септембра довели су до назадовања у дијалогу и актуелизовали не толико питање успостављања односа Београда и Приштине, колико питање спречавања обнове непријатељских односа у региону.
Како би подстакла процес нормализације, Европска унија је одлучила да европске интеграције стриктно веже за спровођење договора постигнутих у процесу дијалога.
За Косово, главни захтев који произилази из Споразума и Анекса јесте оснивање Заједнице српских општина (ЗСО).
Према споразумима, Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији (то се, заправо, односи и на садашњи процес приступања Косова Савету Европе).
Од обе стране се такође тражи да међусобно признају документа и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе за високе степене образовања, регистарске таблице и царинске ознаке. (Нешто што је Србија назвала де факто признањем „лажне државе Косово“).
За разлику од свих других споразума у дијалогу Београда и Приштине под покровитељством ЕУ, ови споразуми су постали обавезујући.
Министри спољних послова ЕУ усвојили су ове недеље измене и допуне поглавља 35 приступних преговора са Србијом, којима се директно у преговарачки оквир наводи да Србија мора у потпуности да се посвети обавезама које произилазе из Споразума о путу нормализације са Косовом, у складу са Анексом за имплементацију који је потписан 18. марта.
Поглавље 35, заједно са поглављима 23 и 24 о владавини права, има посебну тежину у преговорима о чланству. Према преговарачком оквиру, недостатак напретка у овим областима могао би успорити или зауставити напредак у свим осталим областима преговора.
„Путуј Европо…“
Време маневрисања и имитације је прошло.
Приштина би коначно требало да створи војну полицију, или бар да покаже стварни напредак у том погледу.
Што се тиче Србије, она треба да пошаље сигнал да се помирила са губитком Косова и да призна, макар симболично или делимично, независност своје некадашње аутономне области.
Међутим, с обзиром на расположење у јавности, ову баријеру на путу ка ЕУ Србији ће бити изузетно тешко да превазиђе – ако је уопште и могуће.
И не само зато што грађани Србије, а самим тим и власт која се фокусира на своје бираче, нису психички спремни за ово. Значајан фактор је била интервенција Русије, која је последњих година уложила много енергије и ресурса у напоре хибридног мешања, што је подразумевало распиривање радикалних осећања у Србији, пре свега у вези са Косовом. Овде се ради и о ширењу у јавном простору наратива о враћању земље насилним путем; и неформална подршка радикалима, који врше притисак на власт у Београду, захтевајући да „никада не дозволе издају“; и званична подршка српског руководства у намери да не иде ни на какав компромис по питању Косова… Посебан колосек је интеракција Руске и Српске православне цркве.
Русија је, наиме, коаутор актуелне политике Београда према Приштини, која подразумева категорично негирање Србије било каквих уступака Косову, а који би се могли сматрати његовим де факто признањем.
Најновије одлуке ЕУ да питање нормализације између Београда и Приштине уврсти на листу једног од кључних услова за европске интеграције Србије приморавају Београд да направи промену у досадашњој политици према Косову или одбаци идеју о приступању ЕУ у скоријој будућности. У овом тренутку, потези и изјаве председника Србије Александра Вучића и његовог тима показују да Београд тренутно није спреман да мења своју политику по питању Косова и санкција Русији. За Србију би то значило заустављање на путу ка ЕУ, што можда неће убити снове о европској Србији, али их дефинитивно ставља на задњу полицу. Путуј Европо, немој више чекати на нас… Русија ће, међутим, моћи да слави хибридну победу у наводној конфронтацији са Западом на „европском фронту“.
