Још није познато ко је Милојку Спајићу и његовој влади дао идеју да поднесу два амандмана на нацрт Резолуције УН о обиљежавању и комеморацији геноцида у Сребреници.
Све до тада, црногорске власти су биле под снажним притиском преко стотину невладиних организација да подрже ту резолуцију, у статусу „коспонзора“. Одговор из Владе био је негативан. Кабинет г. Спајића и Министарство спољних послова г. Ивановића су ћутали. И више од тога: премијер Спајић је иронично избегао одговор на једноставно питање новинара Ал Џазире Балкан о суспонзорству. Његово исмевање на ту тему било је један од најружнијих момената његовог досадашњег мандата.
Зато су два црногорска амандмана изазвала радозналост: чија је иницијатива, ко је дао идеју, ко их је срочио?
У Владином саопштењу које је уследило, направљена је једна неспретна грешка: црногорски предлози иду у Њујорк „преко САД“, наводи се. Из америчке амбасаде у Подгорици су то одмах демантовали: „обавештени смо о изменама, али немамо посредничку улогу“.
Тај детаљ, поред оправданих критика код куће – како је могуће да МИП Црне Горе објављује нешто што Американци одмах демантују – изазвао је и спекулације: да ли Вашингтон заправо стоји иза овог потеза Подгорице?
Амандмани су звучали тако „српско-руски“ (нема колективне кривице за народе, прво, и очување дејтонског уставно-правног оквира у БиХ, друго), а њихово покретање долази са Запада? Не би било први пут да се сусрећемо са оваквим „случајностима“.
И један од два „пенхолдера“, Немачка, истакао је потребу и важност да све земље Западног Балкана буду заједно у подршци Резолуцији. Ако Србија има савезнике у свом одбијању, онда цео пројекат и разлог за осуду и обележавање геноцида има сасвим другу димензију.
Шта год да се дешавало иза кулиса, ефекти ове црногорско/„црногорске“ дипломатске иницијативе истицали су неколико значајних константи, како српске тако и актуелне црногорске политике и позиције, али и њихове сложене и оптерећујуће односе.
Прво, сам процес УН се одвијао без учешћа Црне Горе. То потврђују и љутите реакције Београда, јер су коначне формулације два амандмана (који су, у битно измењеном садржају, уврштени у преамбулу Резолуције, односно у тзв. „уводна излагања“) креиране „у уском кругу коспонзора Резолуције”.
Београд (и Москва) су незадовољни. Коначна верзија првог амандмана наглашава кривичну одговорност, која не може бити колективна. То имплицира да остале одговорности то могу бити. Ни Вучићева Србија око Сребренице, ни Путинова Русија око Буче и целокупне агресије на Украјину, не могу бити задовољне. Далеко од тога!
Друго, реакције Београда према Подгорици су све интензивније. После извесног затишја, српске поруке Црној Гори имају све карактеристике претњи и увреда. У кампању се укључио и нови министар спољних послова Марко Ђурић: прича о „лажљивој превари“ (?!) Црне Горе. Ни коалициони партнери премијера Спајића у Скупштини – српско-руски савезници из Нове српске демократије и Народне демократске странке, не заостају: и даље позивају Владу да не гласа за Резолуцију.
Не сметају им толико амандмани, колико дефиниција онога што је почињено у Сребреници у јулу 1995. године: геноцид.
Одговор црногорске стране, са изузетком неких пасажа у изјави министра Филипа Ивановића, одише инфериорношћу, попустљивошћу и – страхом. Премијер Спајић и његов Покрет Европа сад (ПЕС) издају некохерентна саопштења, у којима, из њима познатих разлога и оптерећења, и даље воде битку са некада владајућом Демократском партијом социјалиста (ДПС)!
Пут еманципације актуелне црногорске власти у односу на менторе из Београда – ако до њега и дође – биће веома дуг и болан. (Да ли Црна Гора може да преживи тај процес – посебно је питање.)
На крају, треће: Вучић и његови следбеници и савезници у Црној Гори потегли су за још једним механизмом обесмишљавања и угрожавања формалног црногорског суверенитета и црногорске европске агенде: натерали су премијера Спајића да и посланици његовог ПЕС-а потпишу иницијативу да се у Скупштини донесе – Резолуција о (злогласном усташком логору из Другог светског рата) Јасеновцу.
Ово није само директан „прст у око“ Хрватској, која је већ реаговала јавном протестном нотом због самог помињања те иницијативе, већ и најбољи показатељ бруталне инструментализације црногорске политике од стране центара политичке и обавештајне моћи у Београду.
Иста иницијатива у Народној скупштини Републике Србије више пута је одбијана 2021. и 2022. Снимци са изјавама Александра Вучића који негира потребу за таквим актом Скупштине Србије не сметају његовим заступницима у Црној Гори: погоршање односа са Хрватском је најлакши начин да се компромитује црногорска ЕУ агенда. Додатне поделе и конфронтације у црногорском друштву само су бонус у тренутној ситуацији.
Дестабилизација Црне Горе остаје трајни чинилац српске политике.
Зато се 23. мај –када је заказано гласање у Генералној скупштини УН о Резолуцији о Сребреници – дочекује са нестрпљењем. Како ће Црна Гора гласати тест је за наредну фазу црногорско-српских односа, али и за елементарну кредибилност и одрживост 44. Владе Црне Горе.
Све осим гласа „за“ била би огромна срамота за Црну Гору. Остале политичке грешке и недостојности се могу исправити. Погрешан глас у УН о геноциду у Сребреници би дефинитивно дисквалификовао Милојка Спајића и политику ПЕС-а – који су већ сада у озбиљној кризи.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Миодраг Влаховић. Црногорски политичар и бивши дипломата. Први министар иностраних послова Црне Горе. Бивши амбасадор Црне Горе у САД, Канади, Исланду, Светој Столици, Малтешком реду.
