Три су слике које показују право стање ствари када је реч о кредибилитету европске политике владајуће коалиције у црногорском парламенту и у Влади Милојка Спајића.
Први се односи на недавно гласање у ПОСП-у, у Стразбуру.
Црногорска парламентарна делегација на састанку Парламентарног одбора Европске уније и Црне Горе за стабилизацију и придруживање (ПОСП) одржаном пре неколико дана углавном је била сложна када је у питању истицање „чврсте опредељености” за чланство у Европској унији.
Посланици Европског парламента такође су поновили опредељеност да помогну Црној Гори да постане прва чланица ЕУ. То „обећање“ је одједном постало „опште место“ бриселске политике према Црној Гори. И то је добро.
Све би прошло као и обично (ако нови европски ентузијазам у погледу чланства Црне Горе третирамо као уобичајену ствар) да приликом усвајања завршног документа, закључака и препорука, представници коалиције „За будућност Црне Горе“ (ЗБЦГ) на крају нису тражили да се из нацрта избаци подршка политици санкција Русији.
Ништа ново нити необично када је та група у питању. Оно што забрињава, а што јасно указује на право стање ствари када је у питању озбиљност и утемељеност проевропског убеђења носилаца парламентарне и извршне власти у Црној Гори, јесте то да су парламентарци из редова покрета „Европа сад“ (ПЕС) и Демократе овом приликом остали суздржани.
Демонстрација такве „суздржаности“ поводом руске злочиначке агресије на Украјину такође није случајна. Црногорску европску агенду снажно промовише Мађар Оливер Вархељи, европски комесар за добросуседске односе и проширење, али још више мађарски министар спољних послова Петер Сијарто који је то поновио пре два-три дана у Подгорици.
Посланицима црногорске опозиције у ПОСП-у није помогло ни то што су показали спремност да подрже политику санкција и да на делу потврде опредељеност за пуну усклађеност црногорске спољне и одбрамбене политике са спољном и одбрамбеном политиком ЕУ.
Од њих се и даље очекује да буду „конструктивна“ опозиција, како им је речено на прошлом састанку са амбасадорима земаља КВИНТ-e у Подгорици. То значи да треба да ћуте и да (наставе да) трпе јер не треба мутити слику о такозваним успесима Црне Горе на европском путу.
Друга слика је још бруталнија у својој огољености: најновије истраживање јавног мњења које је спровео НАТО показује драматичан пад подршке чланству Црне Горе у Алијанси. Политички и сви други друштвени трендови у последњих годину дана довели су до тога да је чак 12 одсто више грађана који су против чланства. Сада су, узимајући у обзир проценат или два као неизбежну маргину грешке у оваквим анкетама, ставови „за“ и „против“ готово изједначени: 44% грађана Црне Горе би гласало за излазак Црне Горе из НАТО-а, док би 46% гласало за останак земље у Алијанси.
То не узбуђује превише министра одбране господина Краповића, као ни његовог колегу из Министарства иностраних послова господина Ивановића. Први је, уз неколико пригодних фраза, довео у питање ту јавну анкету, а други тај проблем није ни поменуо.
Црна Гора званично биљежи огромних 80 одсто подршке грађана чланству у ЕУ – што је лајтмотив изјава и других поменутих црногорских званичника који су сами променили званични став о НАТО-у уласком у владу, док је наратив о ЕУ као савезу који по њиховом мишљењу превасходно значи економску корист, био део идеологија њихових партија и пре августа 2020. године.
Овако драстичан раскорак у подршци НАТО-у (укључујући подршку Украјини у одбрани од руске агресије) у односу на опредељење за чланство у ЕУ заправо крије истину о искреном ставу и стварној подршци западним вредностима у Црној Гори.
Трендови у црногорском друштву показују дубоко неслагање и негирање постулата либералне демократије и вредности цивилног друштва. Како политички и културни, тако и и они који се тичу образовања, медија и укупне друштвене атмосфере, као и понашања владајућих политичких група. Зато је званични проценат подршке чланству у ЕУ својеврсна пријатна самообмана коју, без обзира на све и ако може помоћи црногорској европској агенди, треба одржати у животу,
Трећа слика, односно ситуација симболична је по свом значењу с обзиром на актере који се ту помињу, али је свакако озбиљнија него што се чини на први поглед. Наиме, председнички „избори“ у Русији, за које већ наводе да је Путин победио са (за такве режиме и ситуације) скромних 87 одсто имали су „посматраче“ и из Црне Горе.
Помињање имена ових политичких маргиналаца значило би само њихову промоцију, па ћемо овде укратко да анализирамо шта они заправо представљају на црногорској политичкој сцени, кога представљају и шта значе њихове пропагандне поруке из Москве.
Реч је о маргиналним странкама и исто тако маргиналним „лидерима“ који се налазе далеко испод цензуса. Њима придају велику пажњу и публицитет српски и руски медији како у Србији тако и у Црној Гори. Они су чести гости опскурних, иако веома гледаних ТВ канала у Србији, који у јавности у Црној Гори присуство углавном остварују преко српских националшовинистичких и проруских медија и интернет портала.
Њихова стварна улога и домет су, међутим, опаснији него што се мисли. С једне стране, они су у владајућој коалицији у Подгорици. Ни Спајићев ПЕС ни Бечићеве демократе у томе не виде проблем и исказују пуну толеранцију. На другој страни су председник Милатовић и његов главни саветник господин Вукшић, бивши директор Агенције за националну безбедност (АНБ), чије су (наводне) везе са адресама у Београду и Москви одавно предмет пажње западних савезника.
Тај Милатовићев кључни саветник био је у предизборној коалицији са „посматрачима” председничких „избора” у Русији.
Због свега тога, њихове поруке из Москве – о томе како их „не занима“ како ће ко да тумачи и да ли ће коме да смета шта раде – иду мимо и против званичне црногорске политике, укључујући њену НАТО и европску димензију. Поред бруталног негирања и дезавуисања званичних ставова премијера Спајића те министара Краповића и Ивановића, као и целе Владе Црне Горе, оне заправо представљају лакмус папир реалне оријентације актуелне црногорске власти.
Резултат тог „тестирања“ није и не може да буде добар јер су присуство и слављење „демократских“ квази избора у Русији, уз бројне фотографије, снимке и сведочења гласања које је потпуно компромитовано и које је антитеза и негација демократије показатељи лицемерне и суштински антиевропске позиције и политике владајућих кругова у Подгорици.
Када се томе додају лажне и увредљиве тезе о „традиционалним“ разлозима зашто Црна Гора „треба и мора“ да подржи Русију и онда када уништава суседну независну и суверену Украјину (уједно и пријатеља и савезника Црне Горе) слика о правом и поштеном „европеизму“ Владе коју формално контролише ПЕС и Парламента који је под ефективном контролом ЗБЦГ постаје потпуна.
Да ли ће и до када европски пријатељи и партнери толерисати све поменуто – остаје да се види. Времена је мало, јер амерички избори уз могућност повратка Доналда Трампа у Белу кућу само су друга страна медаље још једног мандата Владимира Путина у Кремљу.
Поновићемо: ако се то заиста деси, европска димензија политике актуелних црногорских власти била би међу првим жртвама такве одлуке америчких бирача.
