Недавно обраћање руског патријарха јавности није било случајно. Проглашење рата Украјини Светим ратом произашло је из закључака 25. конгреса Светског руског народног савета под називом „Садашњост и будућност руског света“.
Догађај је одржан у Москви 27. марта 2024. године, под председавањем Патријарха руског Кирила, и довео је до програмског документа Светског руског народног савета, као и закључака који су упућени законодавној и извршној власти Русије. .
Главни закључак је да је такозвана специјална војна операција тамо дефинисана као свети рат, православни крсташки рат или ортодоксни џихад ако желите.
„Специјална војна операција је нова етапа у национално-ослободилачкој борби руског народа против злочиначког режима у Кијеву и колективног Запада који стоји иза њега, вођена у југозападним регионима Русије од 2014. Током СМО, руски народ је са оружјем у руци, бране своје животе, слободу, државност, цивилизацијски, верски, национални и културни идентитет, као и право да живе на својој земљи у границама јединствене руске државе, са духовног и моралног становишта. Специјална војна операција је Свети рат, у којем Русија и њен народ, бранећи јединствени духовни простор Свете Русије, испуњавају мисију „Холдинга“, штитећи свет од налета глобализма и победе Запада, који је пао у сатанизам“.
„Након завршетка Североисточног војног округа, цела територија савремене Украјине треба да уђе у зону искључивог утицаја Русије. Мора се потпуно искључити могућност постојања русофобичног политичког режима који је непријатељски расположен према Русији и њеном народу на овој територији као и политички режим који се контролише из спољног центра непријатељског према Русији“.
Неколико недеља раније, Славој Жижек је о томе говорио на Пирсу Моргану, критикујући симпатије дела западне левичарске јавности према Путину, тврдећи да је Путинова владавина пример десничарског и клерикалног режима који користи овај наратив о светом рат против сатанизма Запада као оруђа за мобилизацију.
Али изгледа да ово није само регионални проблем руског православља. Заокрет ка радикалном дигиталном дискурсу унутар америчког православља је забрињавајући развој, као што је истакла др Сара Рикарди-Сварц, асистентица професора за религију и антропологију на Универзитету Нортхеастерн. У својој проницљивој анализи , она наглашава да ова промена мења друштвено ткиво Цркве и да може имати трајне реперкусије на веру на Западу.
Др Рикарди-Шварц истиче да неки православни хришћани, посебно конвертити, користе друштвене медије да пропагирају моралну православну визију, изражавајући забринутост због секуларизације друштва и залажући се за православље у складу са одређеним политичким идеологијама крајње деснице. Међутим, она тврди да овај приступ не одражава истински православну теологију, већ пре одражава шире америчке културне ратове и утицај модерног секуларизма.
Штавише, она наглашава опасност замене религије политичком идеологијом, напомињући да се укључивање у културне ратове на интернету изазива поделе. Др Рикарди-Сварц наглашава важност решавања овог радикализма унутар православља кроз одговарајућу катихетску обуку и отворено признање овог питања од стране свештенства и епископа.
На Балкану се о контексту верског екстремизма и радикала дуго расправљало искључиво у смислу ислама. Исламској радикализацији посвећени су бројни пројекти усмерени на сузбијање насилног екстремизма, највише као последица терористичких напада и појаве Исламске државе у Сирији и Ираку, као и великог броја добровољаца који су се одазвали позиву ИСИС-а и кренули у рат. .
Рат у Украјини од његовог почетка 2014. године прати сличан феномен међу православним хришћанима на Балкану, преко чијих су етно-религијских радикалних организација регрутовани борци за руску ствар у Украјини.
Међутим, много пута од тада је пропуштено да се о овом феномену расправља у светлу потенцијалног православног верског радикализма.
Овде се не ради само о такозваном зилотском покрету унутар православља, који осуђују саме православне заједнице, већ се односи на мејнстрим православље које све више користи екстреман и радикалан дискурс у наративима.
У Црној Гори је 2019. године, као одговор на контроверзни закон о слободи вероисповести, покренут протестни покрет Српске православне цркве, који се поклопио са предизборном кампањом, након које су смењене три владе, свака мање-више под утицајем српске православне цркве. Из редова људи блиских свештеничким круговима регрутовани су премијер, министар правде, министар просвете, ректор универзитета, шеф обавештајне службе.
Након тога уследила је поновна процена у јавности вредности за које се сматрало да имају шири друштвени консензус. Ријеч је о родној и полној равноправности, о ЛГБТ особама и о праву на абортус, о којима се сада поново расправља и поново оспорава у Црној Гори.
Осим тога, припадници свештенства све чешће и слободније пропагирају антисекуларни наратив и исти идеолошки и политички наратив који је др Рикарди-Шварц препознао у америчкој православној хришћанској заједници.
Српска православна црква блиско комуницира и сарађује са Руском православном црквом. Недавна смрт поглавара СПЦ у Москви била је повод за недавни сусрет двојице верских поглавара. Том приликом није још једном демонстрирано покорно понашање српског свештенства према Руској православној цркви.
О порасту говора мржње, етно-религијске политизације и монополизације питања јавног морала од стране СПЦ у сферама претпостављеног српског света, који се поклапа са руским светом и чији су духовни покровитељи СПЦ и РПЦ говори аналогија безбедносних претњи које представља радикализација најмоћнијих верских заједница у Русији и на Балкану.
У Црној Гори, Србији и Републици Српској већ неколико година траје процес структурирања и формулисања радикалних православних организација кроз разна православна братства, Ноћне вукове и друге екстремно десничарске православне организације. Они се хране патријархалном културом, мобилишу подршку међу бившим осуђеницима и организованим криминалним групама, униформишу се, организују протесте и јавне демонстрације у знак подршке руској кампањи у Украјини. Позивају и на уједињење српских земаља, као што се у Русији позива на уједињење руског света.
Крајње је време да се у томе препозна опасност и да се покрену механизми деескалације и дерадикализације, посебно младих. Превенција сукоба поново има смисла на Балкану и морамо постати свесни да је претња верске радикализације вишеструка и да не долази само од ислама.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
