Када је у мандату 42. Владе Црне Горе премијера Здравка Кривокапића смијењен министар правде Владимир Лепосавић због констатације у Скупштини да у Сребреници у јулу 1995. године није било геноцида, тешко је било претпоставити да ће ово питање икада поново оптерећивати црногорску политичку „елиту“, барем када је у питању већина парламентарних партија.
Тачно је да је приликом усвајања Резолуције о геноциду у Сребреници у Скупштини Црне Горе, јуна 2021. године, било уздржаних и оних који су били против (да подсјетимо: 55 гласало за, 18 против, шест уздржаних), али сматрало се – сада је јасно: преурањено и неосновано – да је ово питање, упркос отпору и тешкој нелагоди представника великосрпске национал-шовинистичке политике, заувек превазиђено у контексту званичне црногорске политике и става према том ‘magnum crimen’-у.
Скоро три године касније, иницијативи Немачке и Руанде да се у Уједињеним нацијама усвоји документ којим ће се на одговарајући начин обележити трагични догађаји и геноцид у Сребреници, у међувремену се као „суспонзор“ придружио велики број значајних држава чланице УН, али и мање земље, практично са свих континената, укључујући све државе бивше Југославије и региона Западног Балкана, а које имају седиште у светској организацији.
Све осим Србије и Црне Горе.
Идеологија, логика и реторика власти у Београду, овом приликом, не представљају никакво изненађење. Жестоко одбацивање режима Александра Вучића и његових служби, медија и сервисног партнера/лидера – Српске цркве, по обрасцу који по свему подсећа на Путинове механизме и полуге власти, неизбежан је резултат свега што су – не само за последњих дванаест година власти у Србији, већ много дуже, чак и пре геноцида у Сребреници – биле одреднице званичне српске идеологије и политике.
Вучић ће чак послати „тим за борбу против Резолуције” у Њујорк, а његови наступи у Савету безбедности УН и изјаве у кулоарима имаће трагикомичне последице. Дипломатски пораз Србије видљив је свима, па и разулареним медијима у Србији, који (још) не могу да пронађу формулу да то преточе у славну победу, са много херојских жртава, по обичају који није стран српској политичкој култури.
Све ово није се позитивно одразило на ставове, позиције и понашање представника 44. црногорске владе, коју у овом сегменту деловања, поред премијера Милојка Спајића, представља и министар спољних послова Филип Ивановић. Напротив – обојица су својим изјавама показали да је ревизионистички и негационистички однос у Црној Гори према истини о геноциду у Сребреници итекако жив и здрав.
Дакле, када је реч о разумевању геноцида и формулисању званичног става, на сцени је општа политичка, друштвена и културна регресија забрињавајућих размера, која показује дубоку контаминацију црногорског друштва и политике националистичким и национал-шовинистичким идејама, које су углавном препознати у синтагми „српски свет“.
Ту је и нова тактика политичких снага које не желе да Црна Гора буде коспонзор Резолуције УН. Они не поричу геноцид у Сребреници, како то експлицитно и здушно понављају режим у Београду и, између осталих, српско-руски медији у Црној Гори, али су одлучили да ћуте о томе и игноришу да проблем уопште постоји.
Ову врсту покушаја први је изразио министар иностраних послова г. Ивановић, чији је наступ у Скупштини („зашто би Црна Гора била суспонзор, кад она – у том тренутку – није ни била део Босне и Херцеговине?“) наишао на жесток одговор проевропске опозиције.
Ни премијер г. Спајић није ништа бољи: управо његово некултурно понашање, када га је о томе на конференцији за новинаре питао новинар Ал Џазире Балканс, само је потврдио болну истину: ова Влада Црне Горе не жели да се Резолуција помиње, а још мање да јавно изрази свој став подршке. Суспонзорство, сада је такође јасно, не долази у обзир.
Тако су црногорске дипломате, чланови Сталне мисије Црне Горе при УН, једни од ретких (поред, уз дужно поштовање, неколико афричких и азијских држава) који немају ни мишљење ни знање о томе како да гласају када ее Резолуција коначно нађе на дневном реду – а сада је јасно да ће то бити средином маја ове године, због додатних консултација око неких формулација у самом тексту.
Политичке импликације за Црну Гору у вези са овом ситуацијом су, стога, забрињавајуће јасне.
Прво, дошло је до тихог, али ефективног назадовања у односу црногорске политике према неким неспорним цивилизацијским питањима и проблемима.
Друго, повећан је утицај из Србије – политички, идеолошки, безбедносни и пропагандни. То више није тако видљиво „prima facie“, али је веома ефикасно. Синхронизовано деловање читавог низа промотера и „опуномоћеника“ – од медија до Српске цркве – добило је велики одјек у политичким структурама.
Треће, сама структура власти је добила нови баланс: званично водећи Покрет Европа сад (ПЕС) је заправо постао зависан од ставова, мишљења и интереса коалиције Заједно за будућност Црне Горе (ЗБЦГ), коју предводе Вучић-Путин епигони и следбеници Андрија Мандић и Милан Кнежевић. Спајић је само ‘фронтмен’ у оркестру чије ноте одређују други. Његово игнорисање тешких политичких питања постаје фарсично.
Четврто, као одговор на најављену реконструкцију Владе и могућност да Црна Гора добије тзв. ИБАР (тј. извјештај о испуњавању привремених услова) од стране ЕУ – показује се да је и у овим процесима ПЕС ближи позицији политичког таоца, него капетану који суверено управља црногорским државним бродом.
Коначно, пето, ту је западни део међународне заједнице, који све то посматра по инерцији, што забрињава све, а посебно проевропску и прозападну црногорску опозицију.
Разлози за подршку и супокровитељство Црне Горе Резолуцији УН о геноциду у Сребреници су јасни, како на дневнополитичком, тако и на стратешком и историјском плану. Они се, наравно, тичу и чињенице да је Црна Гора мултиетничко и мултиконфесионално грађанско друштво, односно да тако треба и да остане. Ријеч је, дакле, о најважнијем сегменту будућности свих који живе у Црној Гори.
И управо због ових вредности и принципа отклоњена је могућност супокровитељства од стране Владе у Подгорици. Тај тренутак, дакле, показује сву драматичност и тежину политичке и безбедносне ситуације у Црној Гори.
Садашња власт, наклоњена Београду и Кремљу, издаје не само црногорску традицију и историју. Она је издајица будућности суверене и независне Црне Горе.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Миодраг Влаховић. Црногорски политичар и бивши дипломата. Први министар иностраних послова Црне Горе. Бивши амбасадор Црне Горе у САД, Канади, Исланду, Светој Столици, Малтешком реду.
