Ове године се навршава 25 година од НАТО бомбардовања Југославије. Операција «Савезничка сила» била је војни напор НАТО блока против Савезне Републике Југославије (24. март – 10. јун 1999.), који је постао завршна фаза рата на Косову, а што је резултирало повлачењем југословенских трупа из региона. Косово је прогласило независност 17. фебруара 2008, иако га нису признале све нације (укључујући четири НАТО савезника, као и Украјину).
Дебата о правним основама за интервенцију НАТО-а траје до данас, док нерешен статус Косова и даље ствара регионалну нестабилност. Не само да нерешено питање Косова омета европску интеграцију Србије, већ изазива и страхове у региону од могућности српске освете због промене курса Београда у смеру милитаризације и приближавања агресивним и антидемократским режимима, пре свега Путиновим режимом у Русији. Такође је приметна експанзионистичка политика Србије која ради на градњи «српског света».
Међутим, у протекле две године тема Операције «Савезничка сила» постала је неочекивано и злокобно актуелна. Руска дипломатија и пропагандна машина Кремља широм света експлоатишу причу о савезничком бомбардовању Југославије, повлачећи аналогије (наравно, лажне) између политике НАТО-а према Милошевићевом режиму и отворене агресије коју Русија спроводи против мирне и независне Украјине.
Руси су одлучили да 25. годишњицу догађаја из 1999. обележе у пуном јеку. Руска Државна дума од почетка је, заједно са Саветом Федерације, усвојила апел УН и страним парламентима у вези са 25. годишњицом бомбардовања Југославије са захтевом да се осуди ова НАТО-ова операција и савезници приведу правди.
Такође, премијерно је приказан документарни филм «Београд», за који су снимљени интервјуи са Владимиром Путином и Александром Вучићем.
Путин у филму изгледа узнемирен због бруталних бомбардовања: «Па, трагедија је огромна!». Према његовим речима, Запад је «без икакве резолуције Савета безбедности УН изравно покренуо војне операције, а заправо рат у самом центру Европе“.
Према подацима Human Rights Watch, у југословенском бомбардовању од стране савезничких снага убијено је од 489 до 528 цивила. Како примећују експерти, од 50 до 60 одсто инцидената догодило се на територији Косова. Нема детаљних информација о броју погинулих цивила, али је потврђено 25 мртвих у три највећа инцидента.
(Успут речено : од 2022. године само у Кијеву су у више од две године након инвазије руске ракете и беспилотне летелице убиле око 200 цивила, укључујући шесторо деце. Упозорење о ваздушном нападу је активирано више од хиљаду пута, а оштећено је и око 800 стамбених зграда. Размере цивилних жртава немогуиће је проценити, но у сваком случају ради се о десетинама хиљада мртвих).
Русија је затим изразила солидарност са бившим режимом Слободана Милошевића на међународном нивоу – у Савету безбедности УН. Овде, међутим, није све ишло по плану. Руска дипломатија је два пута подбацила када је Савет одлучио да то питање не стави на дневни ред. Само три чланице (Русија, Кина и Алжир) гласале су за то уместо потребних девет, док је 12 било уздржано.
Француска и САД биле су главни противници руске иницијативе.
САД могу подржати састанак у вези са догађајима из 1999. у правом формату, али не и састанак на којем су ти догађаји инструментализовани у пропагандне сврхе, рекао је амерички представник Роберт Вуд, који је позвао чланове Савета безбедности да увиде прави циљ Русије иза такве иницијативе, која није иницирана ради мира и безбедности, већ само треба да додатно дестабилизује регион.
Француски представник је оптужио Русију да је наметнула дневни ред састанка и да покушава да искористи интервенцију НАТО-а из 1999. године да оправда рат у Украјини и Грузији. Уз пуну подршку свог колеге из САД, позвао је чланове да не разговарају о догађајима од пре 25 година, те да оставе историју историчарима.
Заправо, није сасвим јасно како расправа о догађајима из 1999. може да помогне Русији да оправда агресију на Украјину. Уосталом, осуђујући «агресију НАТО-а» на Југославију, може да се осуди само агресија Русије на Украјину. Ипак, пропагандисти Кремља су убеђени да оптужујући НАТО за наводно незаконите радње добијају изговор за кршење међународног права.
Занимљиво, изгледа да ни сама Србија није задовољна оригиналним схватањем права од стрнае Кремља. Шеф српске дипломатије Ивица Дачић је чак игнорисао и други покушај да се то питање стави на дневни ред Савета безбедности. Дачић је негодовао јер његов говор неће чути Савет безбедности, обећавши да ће медијима пренети све што није могао да каже на састанку, а то је да је «агресија НАТО-а протузаконита са становишта међународног права». Тиме је у великој мери завршено учешће Србије у руском жаловању за изгубљеном Југославијом.
Унутар Србије такође је приметно раслојавање комеморативних догађаја на два одвојена програма. Први је био конвенционално «руски». Тако је бивши шеф српске безбедносне агенције Александар Вулин организовао специјалну конференцију у Београду на којој је неколико седих функционера бивше Југославије читало елаборат у којима се осуђује НАТО и Запад. Међутим, овај формат је био исти и прошле године и пре тога, тако да конференција није донела ништа ново. Ипак, треба напоменути да се Вулин у Србији назива Путиновим „аватаром“.
Председник Александар Вучић имао је свој програм који је нудио потпуно другачије акценте.
Скуп поводом обележавања 25. годишњице НАТО «агресије» одржан је у граду Прокупљу, који је претрпео први ваздушни напад 1999. године и у којем су погинула два цивила. Председник Вучић је рекао да непријатељи желе да униште Србију, али да се Срби 25 година касније не смеју да предају и не смеју да пристану на издају своје земље. Скупу су присуствовали и поглавар Републике Српске Милорад Додик и патријарх Српске православне цркве Порфирије.
Тема бомбардовања Југославије је генерално једна од кључних за политичку каријеру Александра Вучића. Вучић је одавно савладао вештину претераног наглашавања ствари и изазивања анксиозности међу гласачима због «непремостивих» проблема, наводећи људе да верују да је он једини у стању да их заштити. Зато Вучић неће да дозволи да Руси заговарају тему бомбардовања у информационом простору Србије.
Значајно је да је Вучић у интервјуу руским медијима прилично оштро и недвосмислено подсетио да током конфронтације Београда и Запада Руси нису увек заузимали просрпски став:
„Рекао сам шта сам мислио. Свако у овој земљи тако мисли. Само желим да наши руски пријатељи то знају, а сигуран сам да ћете обезбедити да то чују. Неки бивши лидери Руске Федерације увели су санкције Југославији три дана након САД. Замислите, мала Србија још увек није увела санкције Русији. Они (НАТО – прим.) су то искористили и нашли начин да нас бомбардују и да униште нашу земљу јер није било протутеже на међународном нивоу, није било никога ко би могао да им се супротстави“, рекао је Вучић.
Познато је да Русија није увек подржавала Милошевића током рата у Jугославији. Конкретно, тадашњи руски председник Борис Јељцин одбио је да Београду поклони системе протуваздушне одбране. Звати Србе браћом било је добро за Русе, али одржавање стабилних односа са САД и Европом, како се тада показало, било је много вредније за Москву. Уосталом, у лето 1999. управо је представник Русије Виктор Черномирдин донео Слободану Милошевићу план о предаји. Кремљ је одговорио охолим «не» на Милошевићев самопонижавајући захтев да се хитно дозволи да Југославија постане део Руске Федерације.
Алексеј Журављов, први заменик председника руског комитета за одбрану, дели Вучићево мишљење:
«…Курс Русије је био усмерен на потчињавање Западу. Наш једини протест је био окретање Примаковљевог авиона изнад Атлантика. То је једино што смо могли да урадимо а да их (Југославију – прим.) не снабдевамо икаквим оружјем, ничим. Данас се то, наравно, не би десило овако», уверен је он.
Александар Вучић је на конференцији за новинаре 29. марта у Палати Србије истакао да је Србија под огромним притиском због своје војне неутралности, као и чињенице да Србија осуђује напад на независну државу, што Украјина је, али истовремено не подржава санкције Русији. Друга изазовна питања за Србију укључују потенцијално учешће делимично признатог Косова у Савету Европе и ситуацију Републике Српске у Босни и Херцеговини.
Чак и таквом генију политичког маневрисања какав је Вучић остаје све мање маневарског простора. Усред текуће поларизације у међународној арени и формисања два табора, оних који подржавају агресију на Украјину и оних који подржавају украјинску борбу против агресије Русије, Вучић је, чини се, доведен у цугцванг: сада је он на потезу, али сваки следећи потез ће само да погорша његову ситуацију. Солидарност са Русијом подразумева пут ка међународној изолацији и зависности од Кремља.
Као што смо видели из историје, Кремљ ће на крају без размишљања да изда свог «брата и партнера» уколико увиде политичку или економску корист од тог потеза.
Приклањање цивилизованом свету сносиће цену осуде Русије за агресију на Украјину, увођења санкција Русији, признавања независности Косова и одустајања од играња на карту несрећних Срба из Републике Српске. Можда би такав западни потез српског политичког брода био спас за Србе који би крнеули путем европских вредности. Тай пут није лак, он подразумева промишљање сопствене трагичне историје за што ни српске елите ни српско друштво још нису спремни. Узимајући у обзир да руска пропаганда активно ради на подстицању српског шовинизма и реваншизма, на промовисању радикалних антизападних наратива, српски цугцванг у будућности може да се претвори у пат позицију која ће да прети катастрофалним последицама за саму Србију и за читав регион Западног Балкана.
