Да ли је случај Илије Перекопског, дугогодишњег потпредседника Телеграма и блиског сарадника Павла Дурова, поново ставио босанске институције пред безбедносни изазов – односно, како успоставити равнотежу између инвестиционих могућности и потенцијалних безбедносних претњи?
У овом контексту, случај Илије Перекопског, суоснивача Телеграма и блиског сарадника Павла Дурова, представља много више од приче о једној инвестицији. Он је у марту 2026. године регистровао пребивалиште у Бањалуци, поднео захтев за босанско држављанство, и најавио планове за преузимање компаније ЕВА Џенезис. То је нови тест за институције Босне и Херцеговине и за способност земље да разуме однос између економије, технологије и геополитике.
Суштина проблема није чињеница да „страни инвеститор“ жели да инвестира у Босну и Херцеговину, већ образац који стоји иза таквих инвестиција: ко жели да инвестира, зашто жели да инвестира и под којим условима жели да успостави присуство.
Ко је стварни инвеститор? Колико капитала је у питању и када ће бити уложено? Колико ће радних места бити створено, која врста радних места је у питању? Које су обавезе и које гаранције постоје? Шта се дешава ако пројекат не успе?
У случају Перекопског и ЕВА Џенезис, јавности је представљена инвестициона намера, али нису доступне готово никакве информације у вези са финансијском структуром, фазама пројекта или мерљивим резултатима. Процес стицања држављанства по посебним одредбама, заснован на аргументу будућих инвестиција, додатно подиже улог.
Такви механизми постоје и у другим земљама, али они генерално укључују ригорозне провере прошлости, јасно дефинисане инвестиционе обавезе и транспарентне критеријуме. У Босни и Херцеговини, процес се често одвија обрнутим редоследом: политичка подршка долази прво, док се тек потом поставља питање да ли иза пројекта стоји прави капитал и да ли постоји одржив пословни модел.
Да ситуација буде још сложенија, Телеграм је одавно престао да буде „само“ апликација за размену порука. Током протекле деценије, постао је кључна платформа у политичким кампањама, оружаним сукобима, дистрибуцији информација, као и ширењу дезинформација.
Након почетка руске инвазије на Украјину 2022. године, Телеграм се нашао под појачаним надзором безбедносних агенција Запада. Француске власти су 2024. године покренуле истрагу против Павла Дурова због навода да је платформа коришћена за олакшавање дистрибуције илегалног садржаја, прања новца и других криминалних активности.
Европска унија је додатно пооштрила обавезе за главне дигиталне платформе кроз Закон о дигиталним услугама (DSA), посебно у погледу захтева за транспарентност и уклањање илегалног садржаја.
Крајем јула 2026. године, према доступним информацијама, Русија је такође покренула кривични поступак против Дурова због наводне помоћи терористичким активностима. То не значи да су сви повезани са Телеграмом аутоматски одговорни за исте наводе, нити значи да свака инвестиција повезана са таквим појединцима носи безбедносни ризик.
Међутим, управо због ових сложености, озбиљне државе третирају такве случајеве као стратешка питања.
Сједињене Америчке Државе годинама спроводе строге прегледе страних инвестиција путем механизама као што је Комитет за стране инвестиције у Сједињеним Државама (CFIUS), који процењује потенцијалне ризике по националну безбедност. Унутар Европске уније, државе чланице су успоставиле националне механизме за проверу страних директних инвестиција, посебно у областима као што су дигитална инфраструктура, медији и технологија.
У региону, Хрватска ставља нагласак на проверу порекла капитала и пословне историје инвеститора, Словенија спроводи безбедносне процене за инвестиције у стратешке секторе, док је Србија појачала надзор над одређеним великим инвестицијама након негативних искустава у прошлости.
Босна и Херцеговина формално има правни оквир који регулише стране директне инвестиције и спречавање прања новца. Нови закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма захтева од надлежних институција да провере порекло средстава и пријаве сумњиве трансакције.
Босна и Херцеговина нема специфичан правни механизам који би омогућио руским држављанима запосленим или ангажованим у ИТ сектору да добију држављанство кроз убрзани процес. Као и сви други страни држављани, они могу основати компанију, добити дозволе за привремени и стални боравак и, након испуњавања законских услова, поднети захтев за држављанство путем натурализације. Одлука се доноси кроз прописану процедуру која укључује безбедносну проверу од стране надлежних органа.
Стручњаци за безбедност упозоравају да легитимни пословни модели могу постати потенцијални канали за хибридне активности ако се искористе за унапређење политичких, економских или обавештајних интереса. Према њиховим проценама, ризик не лежи у самом правном оквиру, већ у могућим недостацима у провери инвеститора и идентификацији стварних власника компанија. Због тога европске земље све више појачавају контролу страних инвестиција у осетљивим секторима, укључујући информационе технологије, телекомуникације и дигиталну инфраструктуру.
Међутим, земља нема свеобухватан систем за процену безбедносних, стратешких и репутационих ризика упоредив са онима у већини земаља ЕУ или Сједињених Држава. Одговорности су подељене између финансијско-обавештајних тела, безбедносних агенција и министарстава, што у пракси отежава координацију.
Често се провере спроводе површно, прекасно или тек након што су одређени процеси постали политички „затворени“.
Компанија Ева Џенесис (EVA Genesis), која је поменута као ентитет који стоји иза пројекта у Босни и Херцеговини, наводно је активна у областима које укључују дигитални маркетинг, ИТ и модну индустрију. Но, јавности није пружено довољно информација о њеној власничкој структури, финансијским резултатима или конкретним инвестиционим плановима у Босни и Херцеговини.
Када неко тражи држављанство на основу тврдњи да ће донети значајне инвестиције и створити радна места, минимални стандард треба да буде да институције јасно одговоре на основна питања:
Колика је вредност и временски оквир инвестиције? Колико ће и каквих радних места бити створено? Које уговорне гаранције постоје? Који механизми су на снази у случају да се инвестиција не реализује? Које су безбедносне провере спроведене и од стране којих институција?
Транспарентност не омета инвестиције; она омогућава одрживе инвестиције.
Када институције јасно објасне разлоге својих одлука, представе спроведене провере и успоставе механизме надзора, поверење расте и међу грађанима и међу озбиљним инвеститорима. Насупрот томе, недостатак транспарентности, одсуство конкретних информација и ослањање на политичку промоцију отварају простор за сумњу, спекулације и последично губитак поверења.
Неуспеле инвестиције не значе само изгубљен новац. Оне поткопавају поверење у институције, штете међународном угледу земље и смањују могућности за инвеститоре који би заиста могли да допринесу развоју.
Босна и Херцеговина већ располаже одређеним алатима за регулисање страних инвестиција и борбу против прања новца, али јој недостаје доследна имплементација и јача институционална координација. Успостављање свеобухватног система провере страних директних инвестиција који укључује безбедносне, економске и репутационе процене био би логичан следећи корак.
До тада ће свака „велика инвестиција“ бити праћена питањима — не нужно зато што је проблематична, већ зато што институције нису показале да могу убедљиво доказати њен кредибилитет.
На крају крајева, питање које поставља случај Илије Перекопског није да ли Босна и Херцеговина треба да прихвати стране инвестиције. Такве инвестиције су неопходне. Право питање је како их треба процењивати.
Ако институције доносе одлуке на основу јасних критеријума, транспарентних процедура и професионалних анализа, користи ће имати и држава и инвеститори. Ако процеси наставе да се ослањају првенствено на политичка обећања и медијске најаве, ризик од неуспешних пројеката и опадања јавног поверења остаће висок.
Босна и Херцеговина мора да научи да процењује велике инвестиционе најаве на основу чињеница, а не на основу политичког маркетинга. Ако су инвестиције истинске и одрживе, оне ће издржати контролу јавности и државних институција. Ако нису, много је боље то утврдити пре него што земља преузме политичке, финансијске или репутационе ризике.
Одговор на ово питање неће одредити само будућност овог конкретног пројекта, већ и способност Босне и Херцеговине да привуче будуће квалитетне инвеститоре, истовремено штитећи сопствене економске и безбедносне интересе.
Nino Bilajac. Journalist, Detektor.ba
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
