Студентски протести у Србији – Балша Божовић

Историја Вучићеве владавине у Србији

Након дванаест година Вучићеве аутократске владавине, Србија се поново налази на ивици диктатуре. Вучић је земљу одвукао из демократије у претполитичко стање, које подсећа на мрачну еру владавине „Балканског касапина“, како су европски медији називали Слободана Милошевића, ратног злочинца и председника Србије током 1990-их.

У последњим годинама Милошевићевог режима, Вучић је био његов министар информисања, озлоглашен по доношењу најрепресивнијег закона о медијима у послератној историји Европе. У то време, режим није показао оклевање у оркестрирању атентата на новинаре и опозиционе лидере.

Демократска револуција 2000. године која је збацила Слободана Милошевића гурнула је Вучића у политички мрак, где је чекао прилику да се врати на власт. Његова шанса је дошла након глобалне економске кризе, која је додатно девастирала ионако крхку привреду Србије и продубила сиромаштво међу грађанима. Овај период обележили су и неуспеси демократске власти у решавању косовског питања и бројни корупционашки скандали. Користећи сплет таквих околности, Вучић се успешно вратио на врх српске политике.

У настојању да политички придобије Западне владе, против којих се борио током НАТО интервенције 1999. године, Вучић – бивши радикални националиста – обавезао се да ће решити питање Косова и нормализовати односе Београда и Приштине, као и да ће понудити безусловну сарадњу са ЕУ о миграцијама. Запад, посебно немачка канцеларка Ангела Меркел, био је одушевљен идејом да се пронађе лидер који би могао да обезбеди „стабилност“ Западном Балкану решавањем косовског питања и одбраном континента од миграната.

Вучић се свету представио као идеолошки и политички покајник, тврдећи да је напустио своја некадашња уверења и пригрлио вредности Европске уније, којима се противио већи део свог живота и политичке каријере. Он је гајио имиџ реформатора са проевропским наративом, обећавајући да ће модернизовати Србију и обезбедити трајно решење за косовско питање.

На домаћем плану, Вучић је покренуо бруталну кампању против политичких противника, укључујући хапшење преко 150 високих функционера Демократске странке. Тиме је демонизовао и ослабио најјачу проевропску и једину истински демократску странку у Србији, која је водила процес европских интеграција земље од 2000. до 2012. Истовремено је појачао антиевропску и националистичку реторику у вези са Косовом, споља се правдавајући да је у питању пуко оруђе унутрашње политичке манипулације.

Систематски је разбијао независне институције и кршио Устав, консолидујући власт до степена који се ретко виђа чак и међу најозлоглашенијим диктаторима. Европска унија је, међутим, затворила очи пред еклатантним кршењем основних политичких и људских права у Србији, задовољна Вучићевим обећањима да ће решити косовско питање и контролисати мигрантску руту кроз Балкан. Вучић је на овај начин поставио темеље „стабилократије” на Западном Балкану, модел који је уживао пуну подршку немачке канцеларке Ангеле Меркел.

Страх је завладао Србијом док је Вучић систематски разбијао Демократску странку, ефективно елиминишући сваку надзорну улогу опозиције. Истовремено је убрзао фашизацију друштва, релативизујући најтеже злочине ратова 1990-их, укључујући геноцид у Сребреници 1995. године. Што је више уступака чинио на међународном плану у вези са Косовом, то је више појачавао антиевропску реторику код куће. Србија је остала без кредибилне опозиције способне да му се супротстави, док се друштво савијало под теретом страха и контроле.

Преварена Европа

Дванаест година касније, постало је очигледно да је Вучић успео да превари све кључне Западне силе — Немачку, Велику Британију, Европску унију, па чак и САД. Ослањајући се на партнерство са канцеларком Меркел и своје традиционалне везе са Путином, он је консолидовао и централизовао своју личну власт, не само у Србији већ и широм региона Западног Балкана.

Он је вешто изманипулисао обе америчке администрације, Трампову и Бајденову, обећавајући решење косовског питања – обећање које никада није испунио. Упркос Западним инвестицијама, он је остао чврсто у складу са руском орбитом као отворени присталица политике Владимира Путина. Истовремено, Србија је постала прва земља на европском континенту која је примила кинеско наоружање и информационе технологије. Корупција у Србији достигла је алармантан ниво, упоредив са онима у Русији и Белорусији, док се земља даље удаљава од европских стандарда у сваком сегменту друштва.

Подршка европским интеграцијама Србије пала је испод 38%, што је најнижи ниво у региону Западног Балкана. За време Вучићеве владавине догодио се политички атентат на Оливера Ивановића, истакнутог опозиционог лидера међу косовским Србима, а докази директно упућују на најближе сараднике Александра Вучића. Поред тога, Србија је умешана у терористички напад у Бањској на Косову, који су организовале српске безбедносне службе и у који је умешан Милан Радоичић, блиски Вучићев савезник.

Један од највећих скандала било је откриће највеће плантаже марихуане у Европи, директно повезане са Вучићевим братом Андрејем Вучићем. Нерегуларности у сваком изборном процесу од 2014. године, у комбинацији са низом криминалних активности и корупционашких скандала, остаће дефинитивни елементи Вучићевог политичког наслеђа.

На почетку руске инвазије на Украјину, Вучић је заузео „неутралан“ став, који је заправо представљао директну подршку Путину, јер је очекивао брзу победу Русије. Током највеће европске кризе од Другог светског рата, он је отворено поткопавао заједничку спољну и безбедносну политику Европске уније, истовремено одржавајући блиске односе са Путином.

Вучић је апсолутни господар националних електронских медија у Србији: само током 2024. године појавио се преко 350 пута на националној телевизији, од чега 28 пута у децембру. Његова моћ је апсолутна на свим нивоима државе. Окружио се уским кругом олигарха и криминалаца чије се богатство мери милијардама евра, стеченим шверцом, трговином оружјем, трговином дрогом и прањем новца. Његова моћ и утицај постали су извор страха, не само у Србији, већ и широм Западног Балкана.

Вучић је вешто манипулисао сваким сектором друштва — контролишући Цркву, обавештајне службе, значајан део интелектуалне елите, светски признате српске спортисте, јавне личности, па чак и велики део цивилног сектора. Немилосрдно је доминирао свиме што би могло да угрози његову моћ. Истини за вољу, било је изузетака.

Када се чинило да је Вучић постао незаобилазна судбина Србије – она којој је пружање отпора изгледало узалудно, а предаја неизбежна – догодила се трагедија. На дан 1. новембра 2024. године у 11.52 преподне, срушила се недавно реконструисана надстрешница на новосадској железничкој станици, у другом по величини граду у Србији. Петнаест људи је изгубило живот.

Колапс надстрешнице железничке станице

Државна телевизија је одмах након трагедије одбила да извештава о инциденту, и то током целог дана, те је вест емитовала тек увече. По свом уобичајеном обрасцу, Вучић је брзо кренуо да мења наратив, скидајући кривицу са власти. Он је тврдио да је урушавање изазвала стара надстрешница, која, према његовим речима, није реконструисана више од 60 година. Убрзо се испоставило да је изречено била очигледна лаж. У покушају да смири ситуацију, најавио је да ће одговорни бити идентификовани. Међутим, касније исте вечери, власти су наредиле да се уклоне сви докази са локације, чиме је практично онемогућена детаљна истрага о узроцима урушавања.

Међутим, ни Вучићеве манипулације нису могле да угуше гнев Новосађана. У знак протеста, хиљаде људи изашло је на улице, изјављујући да оно што се догодило у њиховом граду није само несрећа, већ убиство. Грађани су отворено оптуживали власт, тврдећи да је корупција у Вучићевом најужем кругу довела до урушавања надстрешнице, усмртивши 15 живота.

Тврдња да урушавање није било несрећа већ убиство, уздрмала је Србију до темеља, пробудивши страх за ближње који је превазишао дугогодишњи страх од режима. Цео народ је устао у знак солидарности са Новим Садом.

Режим је, преко своје медијске машинерије, покушао да трагедију представи као прилику коју је опозиција искористила за политичку манипулацију, истовремено обећавајући брз одговор тужилаштва и полиције како би се идентификовали одговорни. Међутим, уместо да процесуира праве кривце, тужилаштво је почело да хапси опозиционе лидере и активисте, додатно продубљујући гнев јавности широм земље. Зашто корумпирано тужилаштво није идентификовало одговорне? Зато што би свака озбиљна истрага неминовно водила у срце режимске криминалне мреже и компанија повезаних са Вучићевим братом Андрејем Вучићем.

Цар је го

Вучић је претпоставио да ће ионако слаба и непопуларна опозиција, вишегодишњом пропагандом дискредитована у очима јавности, бити довољна да протести пропадну, као и много пута до сада. И на тренутак се чинило да је можда у праву – опозиција је покушала да организује протест у Главном граду Београду, али се показало да нису у стању да каналишу растуће незадовољство јавности. Протест је завршен неуспехом.

А онда су, као гром из ведра неба, устали студенти. Најпре у Новом Саду, а затим у Нишу и Београду, млади су дигли глас и изнели властима прецизне и оствариве захтеве. Њихови захтеви су Вучића довели у незавидан положај — први пут се суочио са кредибилном и организованом групом младих људи, а не са слабом опозицијом.

Студенти су маестрално искључили Вучића из дијалога, јасно наводећи да одбијају да сарађују са њим јер он по Уставу и закону није овлашћен да одговара на њихове захтеве. Студенти су разоткрили неспособност Владе Србије, етикетирајући је као потпуно зависну од Вучића, оптужујући тужилаштво да директно служи режиму и не поштује закон.

Блокада факултета брзо се проширила Србијом. Студенти су предводили устанак, а придружили су им се и средњошколци који су почели да блокирају гимназије и средње школе. Грађани су се солидарисали кроз масовне блокаде саобраћаја које су трајале симболичних 15 минута, одајући почаст 15 страдалих.

У очајничком покушају да угуше устанак, Влада Србије и Вучић послали су насилне силеџије против мирних студената и грађана који су блокирали универзитете и улице. Овај брутални одговор режима изазвао је још већи талас незадовољства и појачао подршку студентима широм земље.

Још један значајан догађај у Новом Саду убрзо је привукао пажњу јавности. Најпознатија градска гимназија „Јован Јовановић Змај“ организовала је 15 минута ћутања у знак сећања на погинуле испод срушене надстрешнице. Власти су послале провокаторе међу ученике, покушавајући да их застраше да се врате у учионице. Међутим, са породицама жртава солидаран је био нико други до син премијера Србије Милоша Вучевића – истог оног премијера који је само неколико дана раније грађане који учествују у блокадама означио као издајнике државе.

Ова вест је одјекнула широм Србије, додатно раскринкавши режим. Вучић све теже убеђује свој најужи круг и своје бираче да ситуацију држи под контролом. Цар је го.

Студенти и средњошколци

Зашто је овај устанак за многе био такво изненађење? У време када је преовладавало уверење да су млади у Србији равнодушни према акцији и отпору и када се чинило да је до њих готово немогуће допрети, догодио се највећи студентски устанак у историји Србије. Многи су га већ назвали једним од највећих у Европи.

Ако боље погледамо, у последњих годину-две у Србији стасава потпуно нова генерација студената и младих, организована око неколико студентских и омладинских удружења. Организације као што су Став, Борба, Свиће, Маша и многе друге постале су истакнуте током протеста у протекле две године. Њихов примарни циљ је борба за правду, владавину права и демократско друштво.

Ови млади људи су присутни на сваком већем протесту широм Србије. Они подржавају пољопривреднике, просветне раднике и професоре на мети медијске хајке под Вучићевим режимом. Они организују протесте против рударења литијума, одговарају на трагедије попут масовне пуцњаве у основној школи, у којој је живот изгубило деветоро деце, и воде борбу против изборних превара 2024. године. На сваком од ових догађаја граде свој кредибилитет, доказујући се на сваком критичном питању у друштву.

Образовани, елоквентни и изузетно храбри, ослањају се на знање, вредности и друштвене медије као своје примарно оруђе. Упркос релативно краткој активистичкој каријери, неки су се већ суочили са затвором, присмотром и узнемиравањем од стране Вучићевих тајних служби. Они су, такође, доживели неуспехе, као што је неуспели протест против режима због изборне преваре, али их то није одвратило. Напротив, ствари се са њима сада убрзавају— њихова одлучност и ангажовање постају незаустављиви.

Ова генерација младих активиста ефикасно комуницира са својим млађим вршњацима, инспиришући устанке на универзитетима широм земље. Својим активизмом и јавним ангажманом дали су пример како се треба борити за промене. Њихов ентузијазам и посвећеност пробудили су солидарност међу студентима широм Србије. За разлику од опозиционих партија, они имају подршку млађих генерација, па чак и тинејџера. Њихов утицај се протеже и на средњошколце. Они доминирају дигиталним просторима, које Вучић, уз помоћ својих плаћених тролова, не успева да контролише — друштвеним медијима. Тако је створен широк студентски фронт, изграђен на једнакости у одлучивању, али без хијерархије или формалних лидера.

И ту наилазимо на још један апсурд. Вучић, који контролише 95% медија у Србији, сада се суочава са омладинским покретом чији заједнички домет на друштвеним мрежама – Икс, Фејсбук, Инстаграм и ТикТок – премашује укупан удео свих његових медија заједно!

Вучић је у шоку јер не зна против кога се бори. Наспрам њега не налази се ниједан лидер или група личности које би лако могао дискредитовати преко своје медијске машинерије. Уместо тога, суочава се са хиљадама студената који дебатују и доносе одлуке кроз концепт директне демократије, на пленумима.

Пленуми постоје на свим блокираним универзитетима. Похађају их стотине студената, сваки са једнаким правом гласа и учешћа.

Пленуми, као простори где се неистомишљеници окупљају, организују и договарају, остају недодирљиви за Вучићев режим. Иако влада зна како да контролише званичне студентске парламенте као формална тела у оквиру универзитета, она је потпуно немоћна против директне демократије и пленума. Режим једноставно не зна како да делује у окружењу изграђеном на демократским принципима.

Званични студентски парламенти, усклађени са властима, постали су маргинализовани и потпуно неефикасни. На крају, студенти су ти који постављају темпо својим захтевима. Први пут су режим и Вучић у дефанзиви, тетурајући од грешке до грешке, без одговора на овај изазов. Демократска природа доношења одлука, и акције које карактерише солидарност студената, заиста дочаравају дух демократске револуције.

Војска одлучних, сталожених, духовитих и мирољубивих људи, који су уједињени идеалима правде и одговорности. Ни једном нису експлицитно казали да су против Вучића — заправо се њиме уопште не баве, што само додатно бесни диктатора. Студенти су створили тренд: ако нисте на протестима или блокадама, нисте кул. И погодите шта – сада су сви тамо!

Први су им се придружили професори, а за њима пољопривредници и просветни радници. Убрзо потом, подршку су дали глумци, спортисти и бројне јавне личности. Заједно, студенти су поставили темеље за демократску револуцију.

Опозиција је то препознала и мудро одлучила да делује из позадине, подржавајући студенте пратећи њихов корак. У међувремену, подршка студентима почела је да пристиже из целог Западног Балкана, додатно јачајући њихову борбу.

Од грешке до грешке

У својим нервозним покушајима да одржи популарност и моћ, Вучић посрће од грешке до грешке. Прво, распоређује насилнике да ремете блокаде, са циљем да застраши студенте и грађане. Затим јавно брани возаче који су колима ударили на демонстранте који су блокирали улице. Убрзо након тога, мобилише криминалце и запослене у јавном сектору да се физички сукобе са демонстрантима.

У једном тренутку, Србија се налазила на ивици грађанског сукоба пуних размера. Међутим, сваки потез Вучића враћа му се као бумеранг, продубљујући гнев јавности и ширећи подршку побуни.

Након тога, режим покреће талас хапшења против опозиционих лидера, посланика, студената и активиста широм Србије. У знак солидарности, грађани и адвокати се брзо организују, тражећи ослобађање свих притвореника. На крају Вучић попушта, а суд налаже пуштање притворених на слободу.

У покушају да придобије младе, Вучић је на јавном сервису неспретно најавио повољне стамбене кредите, што је наишло на подсмех. Слоган „Студенти нису на продају“ брзо је постао једна од кључних порука протеста.

Вучићеви погрешни кораци су се и даље низали, како су га догађаји сустизали. У жељи да покаже подршку младима, организовао је велики скуп са „студентима и младима“ у највећој конгресној сали у земљи. Међутим, слике које су убрзо кружиле друштвеним мрежама откриле су истину — међу више од 3.000 присутних није било младих људи. Уместо тога, публику су чинили запослени у јавном сектору и појединци из разних делова Србије, углавном старости од 35 до 55 година. Овај потез додатно је разоткрио Вучићеву измишљену популарност и реалност да нема истинску подршку међу младима. Ситуација је постала још неугоднија када је Вучић на фотографије које су кружиле одговорио тврдњом да су лажне и генерисане вештачком интелигенцијом.

Непоколебљиви и одлучни, студенти су брзо организовали масовни протест у Београду који је окупио преко 100.000 грађана. Јасно су ставили до знања да су њихови захтеви остали неиспуњени и да ће наставити да инсистирају на одговорности и поштовању закона. Њихов примарни захтев — процесуирање одговорних за урушавање надстрешнице у Новом Саду — довео је Вучића у немогућу позицију. Његов режим не може да испуни овај захтев, а да не угрози њега и његове најближе сараднике.

Пред очима целог народа, Вучић губи ову битку.

Закључак

Време је да се међународна заједница умеша и повуче подршку Вучићу. Европска унија је сада пред јасним избором: на једној страни су студенти, оличење демократских вредности, а на другој је диктатор чија владавина назадује Србију и угрожава стабилност целог региона. Да ли је ЕУ спремна да своју будућност гради са Вучићем, човеком који доноси само кризу и сукобе? Са њим на власти неће бити мира — ни у Србији ни у региону.

Вучићева стратегија је јасна – стварајући проблеме у Босни, на Косову и у Црној Гори, покушава да скрене пажњу са домаћих криза које не може да реши. Али црта је пређена. Чак ни његови савезници на Западу више не могу очекивати ни литијум за европску индустрију, ни стабилност у региону.

Опозиција је предложила мудро решење: прелазну техничку владу која ће решити кризу у Србији и осигурати слободне и фер изборе на свим нивоима. Ова прелазна влада ослободила би тужилаштво политичких притисака, омогућивши процесуирање одговорних за погибију 15 људи на новосадској железничкој станици, као и решавање нерешених случајева корупције у последњих 12 година. Тек онда – избори.

Вучићева политичка каријера је завршена. Он је пао и остаје да се види како ће се то завршити – мирно или насилно. Биће болно присуствовати његовим последњим покушајима да манипулише бирачким телом, додатно подели друштво и потенцијално изазове грађански сукоб. Али сваки диктатор на крају доживи исти крај.

Србија стоји на раскрсници, а млади су ти који је спасавају. Ово није само устанак, то је борба за основне вредности – демократију, владавину права и будућност утемељену на правди. Студентски устанак личи на демократску револуцију, усмерену на ненасилне друштвене промене које би коначно могле да доведу Србију у окриље политички зрелих нација.

Борба се наставља, а нада остаје. Србија данас има прилику да изгради друштво достојно својих грађана, захваљујући младим људима који показују да храброст и солидарност заиста могу да промене свет.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра