Режим покушава да врати владавину страха, али репресијом незадовољство у народу још више расте
Протест се истрошио, студенти су се уморили, одустају… – може се чути од песимиста. Александар Вучић је задовољан, цинично пребројава демонстранте, нуди младима пасуљ да поново изађу на улице. Нема честих и масовних протеста, блокада и пешачења. Да ли је студентски бунт заиста замро или је ушао у нову фазу?
Обично, протести имају динамику меча – избијање, омасовљавање и финал постизање циља или разилазак демонстраната. Протести у Србији по први пут у вишестраначју имају природу друштвеног маратона и континуитет тактике исцрпљивања.
Протест поводом обележавања годишњице од пада надстрешнице у Новом Саду показао је да се не смањује број оних који су спремни да изађу на улицу. Протест у Новом Пазару у децембру прошле године показао је да бунт постоји, иако није масован, те да нема потребе враћати се фази „буђења Србије“ из зиме прошле године.
Док се чека да председник Србије, који тврди да је победио „обојену револуцију“, распише ванредне парламентарне изборе, студенти и власт су се фокусирали на изборе који ће се ове године сигурно одиграти, а то су локални у десет општина.
Млади не напуштају Србију
Самоуверена власт не мења проверену тактику освајања избора – сејање страха и огољено намештање избора. Вучићу су сви ти локални избори важни како би приказао слику да је победник, како би одложио расписивање парламентарних избора и исцрпео студентски покрет.
Међутим, студенти такође уче. Гурање са кордоном полиције је тактички потез протеста, али не и начин освајања власти. То је буквално горак укус од сузавца и школа насилних режимских замки од прошле године.
Избори су стратегија и математика, то је сада нови испит за младост који ће бити положен, али питање да ли из првог. Студенти и опозиција не могу да се договоре о заједничком наступу на изборима, а сигурна формула победе аутократског режима је – јединство.
Зато је и добро да се студентска пракса обавља на локалним изборима, а не одмах на парламентарним. Уосталом, судећи по свему, Александру Вучићу се ускоро завршава председнички други мандат и он се на парламентарним изборима вероватно спрема за премијерско место и тако сачува комплетну напредњачку структуру.
Паралелно, у Србији траје незабележена од почетка деведесетих година репресија над неистомишљеницима. Не постоји евиденција жртава репресије у Србији 2024–26, али тамо где држава има утицај, режим напредњака масовно смењује, отпушта, раскида уговоре. Смењује се не само шефове јавних установа који су подржали студентске протесте, већ и оне који нису ништа учинили како би се бунт угушио. Све то у атмосфери таргетирања, јавног линча и понижавања.
Србија је – нова Белорусија. Али, млади не напуштају земљу као раније, јер верују у своју победу.
Од раније је познато да је режим напредњака контролисао све од националног пројекта Експо 2027. до сеоских КУД-ова. Све мање су прикривене методе притисака, уцена и куповине гласова. Државни функционери из редова Српске напредне странке координирају списковима присталица и непријатеља власти, детаљним плановима обилазе локалне средине и спроводе већ раније уигране акције насилног добијања избора. Србија није имала искуства са стаљинизмом, али је путинофилија постала друштвена подлога за спровођење таквих неототалитарних метода.
Опрез – „ирански сценарио“
И студенти се спремају за локалне и парламентарне изборе. Многи се на њих жале јер не желе да објаве списак имена кандидата са главне студентске листе за парламентарне изборе. Љути су многи на студенте што се „ограђују“, не желе да уједињују српску партијску опозицију и што су нарцисоидни. Али, све су то карактеристике младости.
Опозиционе странке у Србији не треба да драме, већ да се независно од студената спремају за изборе. Сарађиваће тамо где могу и колико могу са студентима.
Зборови грађана на које су студенти позвали пре годину дана и тактика „студент у сваком селу“ има организационих резултата. Полако се и тихо формирају општински и месни штабови за студентске листе на локалним изборима.
Уз неопходну дозу параноје, млади су свесни да их недемократски режим прислушкује, прати и тражи компромате на њих и њихове најближе.
Прогон универзитетских професора, новинара, уметника, уништавање институција културе и фестивала неће довести до друштвене пропасти Србије, већ до брже смене криминализованог режима. Режим покушава да врати владавину страха, али народ је од тога већ ослобођен. Репресијом расте само незадовољство и бес.
Локалне средине су под тако јаким притиском политике, да отпор расте и код старијих генерација које у појединим војвођанским селима са мањинским заједницама колективно бране своје свештенике који су подржали студентске протесте и блокаде.
Србија је као никад до сада подељена на „ћације“ и „блокадере“, а након пада режима Александра Вучића последице репресије ће неминовно покренути питање лустрације, које није било након „5. октобра“ 2000. године. Србија је тада ратовала против суседа, а сада против саме себе.
Након 15 месеци протеста јасно је да промене у Србији неће ићи по мустри „Петооктобарске револуције“. Трендови З-генерације у свету говоре о њиховој непредвидивости и импулсивности, што би могло изазвати хаотичност при трансферу власти.
Оно што је сигурно, изборни ауторитаризам у Србији и теоретски не може бити побеђен на намештеним или насилно покраденим изборима. Вучић је поручио да он није Слободан Милошевић и изразио спремност да власт брани силом, што значи ако треба – са много жртава. Тренутно затишје може да буде управо оно пред буру. Метафоричка оцена за опрез – глобалне црвене линије насиља су померене, побуна у Србији могла би ићи чак између „непалског“ и недавног „иранског сценарија“, где су погинуле хиљаде људи.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
