Балкан, геополитички котао, сведочи деликатном плесу који укључује некохерентну западну дипломатију, одлучан руски утицај и традиционалне регионалне замршености. Док се регион бори са историјским тензијама, недавни догађаји у Србији и Републици Српској наглашавају изазове у управљању западним утицајем и демократским вредностима.
Трансформативна снага интеграције у ЕУ, која се некада сматрала светиоником стабилности и напретка, суочава се са препрекама и губи на снази у региону Балкана. Почетни оптимизам око изгледа за чланство у ЕУ као катализатора позитивних промена уступа место скептицизму. Регион се сада бори са поновном евалуацијом успостављеног регионалног поретка, посебно догме да политичке границе треба да остану статичне – етос који се појавио након бурних догађаја деведесетих. Некада неупитни наратив се сада испитује како се регионална динамика развија, а појам фиксног политичког пејзажа је све више оспорен.
Србија, под председником Вучићем, усваја јединствену геополитичку стратегију, наизглед седећи на две столице, отелотворујући прагматичан приступ који изазива западна очекивања интеграције. Вучићева нова врста титоизма подразумева гледање и на запад и исток, задржавање неутралности и повремено пружање уступака свакој страни. Иако се повремено слаже са Западом у критици инвазије на Украјину, Србија се уздржава од придруживања санкцијама Русији. Земља, која још увек зависи од руског гаса и подршке у погледу независности Косова, показује прагматичан приступ који доводи у питање западна очекивања интеграције.
Упркос томе што суседи критикују улогу Србије у регионалној безбедности због мешања, Запад бира опрезну реторику, избегавајући конфронтацију са српским властима. Чини се да се чак и случајеви попут напада на Бањску и српског учешћа лако заборављају. Неки западни политичари критикују оживљене апетите Србије у региону, посебно према Црној Гори и Босни, кроз концепт који се зове српски свет, који одражава концепт руског света.
Западно смиривање српске агресивности суочава се са критикама регионалних и неких западних аналитичара. Позиви на одлучније акције против Србије, гурајући је да се дистанцира од Русије, одјекују међу онима који доводе у питање мудрост актуелних западних стратегија. САД и ЕУ, гласније критикујући косовског премијера Аљбина Куртија него Вучића, стварају неповерење код традиционалних западних лојалиста у друштвима Западног Балкана.
Усред ових сложености, Србија се агресивно наоружава. САД косовским Албанцима обећавају копље, оружје идеално за супротстављање ослањању Србије на механизовану пешадију и оклопна возила. Велики утицај црногорске владе из Србије и Српске православне цркве додаје још један слој забринутости, док лидер Републике Српске позива на сецесију, доводећи у питање регионалну стабилност.
Албанија и Северна Македонија, наизглед дистанциране и растресене унутрашњим питањима, подржавају иницијативу Србије Отворени Балкан, доприносећи какофонији на Западу. Проактивна улога Њемачке на Балкану је у супротности са потенцијалним прекидима због великих избора. Европски парламентарни избори могли би бити сведоци таласа десничарских популистичких успеха, који ометају европску интеграцију. Истовремено, потенцијални реизбор Доналда Трампа могао би да подстакне Србију да истраје у својим агресивним активностима.
У овом геополитичком пејзажу који се стално развија, Балкан стоји на раскрсници, борећи се са деликатном интеракцијом утицаја. Друштва западног Балкана, растрзана између историјских савеза и новонасталих стварности, крећу се несигурним путем који захтева проницљиве дипломатске стратегије за неговање стабилности и подржавање демократских вредности.
Недавни дипломатски ангажмани између Србије и ЕУ откривају несигурну равнотежу, при чему унутрашње демократско назадовање Србије представља изазове. Партнерства са НАТО-ом представљају пример опрезног приступа, препознајући стратешки значај Србије док се бави регионалним проблемима. Међутим, недавни српски избори бацили су сенку, а неки гласови на Западу доводе у питање њихову правичност. Притварање опозиционог политичара Николе Сандуловића од стране српских безбедносних агенција додатно наглашава пораст ауторитарних пракси српске владе, изазивајући западну подршку и смиривање.
Осим регионалне асертивности, руски утицај продире кроз српске канале, као што су Српска православна црква и српске националистичке организације, обликујући геополитички наратив. Подршка десничарским организацијама и преплитање са националистичким осећањима стварају пејзаж који изазива западне вредности. Док се Запад бори са поступцима Србије, вишеструки руски приступ компликује стратешку динамику региона, захтевајући поновно калибрацију западног утицаја.
Провокативна парада Републике Српске, заједно са Додиковим континуираним позивима на сецесију, представља директан изазов за босански суверенитет. Овај провокативни чин доводи у питање деликатну равнотежу у региону, захтевајући снажан одговор Запада како би се очувала регионална стабилност и подржали демократски принципи.
Поред ових провокација, агресивно војно јачање Србије појачава забринутост због потенцијалне војне ескалације. Одговори Запада сада морају да буду усмерени не само на асертивност Србије, већ и на шире импликације по регионалну стабилност. Деликатна равнотежа снага је даље тестирана, захтевајући нијансирану и стратешку рекалибрацију од западних сила. Ипак, изгледа да се то не дешава, пошто је одговор Запада дискретан и ограничен.
Смиривање Запада према Србији ризикује да наруши поверење и лојалност, а недавни српски избори и притварање опозиционих личности доприносе скептицизму. Бошњаци, Албанци и Црногорци, који се традиционално држе западних вредности, доводе у питање дубину западног опредељења због спремности Запада да критикује поступке својих лидера и влада, асиметрично у односу на оно што раде у Србији. Перцепција западне подршке српским властима упркос ауторитарној пракси подвлачи потребу за поновном проценом западних стратегија.
У овом контексту, Запад се суочава са критичном тачком у којој ерозија поверења међу традиционалним партнерима прети да преобликује савезе у региону. Деликатни плес између помирења и демократских вредности захтева стратешку преиспитивање како би се обезбедила стабилност и промовисање демократских идеала на Балкану, док трећи играчи чекају да попуне вакуум.
Укључивање трећих земаља као што су Кина, Русија и земље Блиског истока/Залива уноси слој геополитичке сложености. Ови спољни актери могу имати стратешке интересе да Балкан задрже у сивој зони интеграција, јер то омогућава мање регулисано окружење које се може искористити за лакши продор на европско тржиште. Штавише, недржавни актери, укључујући крипто ентузијасте и транснационалне организоване криминалне групе, такође су значајни играчи у обликовању регионалног пејзажа. Њихови интереси могу бити усклађени са одржавањем Балкана у стању двосмислености, неговањем окружења које је мање регулисано и погодније за коруптивне праксе и брзу финансијску добит за пројекте и предузетнике који раде ван традиционалних законских оквира.
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
