Земље Западног Балкана последњих година стављају велики фокус на јачање својих оружаних снага. Повећање буџета за одбрану омогућило је нацијама да регрутују више војника и набаве модерно оружје. На водећем месту тога процеса налази се Србиja, исказуjуђи, намеру да се постигне већа безбедност. Али да ли је заиста тако?
Ево главних разлога који стоје иза текуће трке у наоружању на Западном Балкану.
1. Почетак руске агресије на Украјину постао је велики која представља снажан изазов глобалној безбедности, отварајући врата новим кризама, укључујући и Западни Балкан. Рат великих размера у Европи уплашио је неке регионалне лидере и дао неке реваншистчке наде другима, што је допринело регионалној нестабилности.
2. Нерешени спорови између Косова и Србије, који би у најнегативнијем сценарију могли да изазову војни сукоб. Србија је последњих година у више наврата гомилала своје јединице, укључујући и оклопне снаге, на границама са Косовом, и померала своје борбене авионе. Најновија и најтежа ескалација забележена је у септембру 2023. године, када је у близини села Бањска дошло до оружаног сукоба српске паравојне групе и косовске полиције. Београд и Приштина су демонстративно појачали своје програме наоружавања војске/полиције и готово истовремено говорили о потреби враћања/увођења обавезне војне обавезе, што је ствари учинило још експлозивнијим.
3. Нестабилна ситуација у Босни и Херцеговини. Изјаве предсједника Републике Српске Милорада Додика о плановима за отћепљење од БиХ и одлукама власти РС у циљу реализације ових планова, регион стално држе у опасности од ескалације.
Отворена морална и политичка подршка Додику од стране руководства Србије чини Београд саучесником у распиривању опасних процеса у Босни и Херцеговини.
4. Борба Србије за војно регионално вођство. Србија је улазак Хрватске, Албаније, Северне Македоније и Црне Горе у НАТО видела као изазов и почела је да јача сопствени војно-индустријски комплекс. Посебно нервозну реакцију у Београду изазвала је модернизација хрватске војске. По свему судећи, Србија и даље доживљава свог западног суседа пре свега као бившег војног противника.
Српско руководство сматра још једним изговором за „такмичење“ актуелну политику косовске владе, која је усмерена на наоружавање и јачање њихових безбедносних снага. То су, пре свега, планови за наоружавање америчких копља и потписивање војног споразума са Турском. Упркос очигледној неупоредивости војних потенцијала Србије и Косова, овај аргумент износе највиши политички и војни врх Србије.
Неке бројке о трци у наоружању се виде у табели испод, која упоређује податке између 2013. и 2023. године:
| Потрошња на одбрану ($, милиона) | Удео трошкова одбране и БДП-а | По глави ($) | Војни ранг (од укупно 145 армија) | Војска по бројности / од тога активних | |
| Албанија | 180/386 | 1.41/1.58 | 62/100.7 | 90 | 9,100/6,600 |
| БиХ | 197.6/184.5 | 1.09/0.81 | 55.8/56.8 | 116 | 18,700/12,700 |
| Косово | 48.6/107.6 | 072/1.13 | 26.7/55.0 | 135 | 5,500/3,500-5,000 |
| Северна Македонија | 126.5/225.0 | 1.10/1.90 | 60.9/108.1 | 110 | 9,000/7,500 |
| Србија | 918.8/1.48млрд | 1.90/2.28 | 103.1/164.8 | 56 | 627,000/25,500 |
| Хрватска | 957/1.18млрд | 1.63/2.17 | 223.7/322.4 | 66 | 36,425/14,325 |
| Црна Гора | 64.8/102.1 | 1.45/1.6 | 103.6/156.1 | 129 | 7,850/2,350 |
Извори: Стокхолмски међународни институт за истраживање мира, Годишњак СИПРИ 2024. ЦИА Фацтсбоок 2024. Рангирање војне снаге/Глобална ватрена моћ 2024. Балкански монитор одбране 2023.
Концепти одбрамбене политике Србије
Посебну пажњу заслужује ситуација око Србије, актуелног лидера у регионалној трци у наоружању. Заснован је на три главна концепта.
Први је тотална одбрана, која подразумева давање приоритета развоју одбрамбене индустрије и укључивање различитих слојева становништва у одбрану земље. У том циљу, влада је спремна да врати војни позив (барем у облику добровољног регрутовања).
Концепт тоталне одбране изнео је председник земље Александар Вучић на састанку са војним и политичким врхом земље поводом анализе стања србиjанске воjске, који је одржан 30. јануара. Без јаке војске Србија ће престат да постоји, нагласио је он, објашњавајући потребу јачања одбрамбене индустрије и оружаних снага.
Други концепт је модерна „Велика Србија“, која предвиђа „заштиту“ свих грађана Србије широм региона, без обзира на државу у којој живе. Значајно је да је председник Републике Српске Милорад Додик учествовао на поменутом скупу у Београду где је захвалио Србији на заштити свих Срба, па и у Републици Српској.
Трећи концепт је војна неутралност. Београд користи неутрални статус земље као аргумент за повећање издатака за војску.
Несврстана Србија се заправо отворено позиционира као противник НАТО-у, упркос изјавама Београда о партнерству са Алијансом, и чини све да ојача своју позицију у овој конкуренцији.
Циљ ове политике, коју води српско руководство, није директна војна конфронтација са НАТО-ом. Стварни циљеви су следећи:
• jaчање политичког утицаја на простору Западног Балкана/бивше Југославије;
• убеђивање Приштине и њених западних савезника у одлучност Београда и доступност ресурса да заштити своје интересе на Косову;
• демонстрирање потенцијалне способности заштите Републике Српске унутар Босне и Херцеговине.
Србија очигледно покушава да ојача свој регионални положај и тежину на међународној сцени пре свега кроз војну надоградњу. Иако Београд тренутно користи трку у наоружању као елемент политичке или хибридне активности, наставак овакве политике учиниће ситуацију у ЈИЕ све опаснијом.
На фотографији (mod.gov.rs): Председник и врховни командант Војске Србије Александар Вучић посетио је 14. фебруара 2024. године приказ наоружања и војне опреме Војске Србије у Нишу. На приказу први пут је јавности представљен систем за електронска дејства „Репелент“, које је Србија добила од Русије, намењен за борбу против беспилотних летелица.
