Енергетика постаје један од кључних механизама геополитичког утицаја на Западном Балкану. За Сједињене Државе, јачање присуства у овом сектору не подразумева само економску експанзију, већ и покушај смањења зависности региона од руских енергетских ресурса, ограничавања политичког утицаја Москве и јачања сопствених стратешких позиција у Југоисточној Европи.
Током 2026. године, Вашингтон је већ предузео низ корака који указују на системску природу ове политике: од подршке новим инфраструктурним пројектима до промоције америчког течног природног гаса на регионалним тржиштима. Истовремено, практична примена ових планова суочава се са политичким, институционалним и геоекономским препрекама, што је посебно очигледно у случајевима Србије и Босне и Херцеговине.
Енергија као приоритет
Крајем 2025. године, Конгрес САД усвојио је Закон о демократији и просперитету Западног Балкана као део Закона о националном овлашћењу за одбрану (НДАА) за фискалну 2026. годину. Документом је енергетски сектор дефинисан као приоритетна област за политику САД у региону.
„Нови споразум о НДАА успоставља дугорочну стратегију САД за регион са енергетиком у центру. Он налаже сарадњу са балканским земљама ради диверзификације извора енергије, смањења зависности од руске енергије, убрзавања преласка на обновљиве изворе енергије и модернизације инфраструктуре како би се одупрла сајбер нападима и спољним мешањима. Такође појачава мере санкција које се могу користити против појединаца и ентитета који користе корупцију – често кроз енергетске споразуме – да би угрозили регионалну стабилност“, написао је Дејвид Џ. Костеланчик из Центра за анализу европске политике у јануару ове године.
„Западни Балкан се налази на геополитичкој раскрсници између евроатлантских институција и сталног руског и кинеског утицаја. Годинама је енергетска зависност била ефикасно средство које бескрупулозне силе користе за вршење притиска. Контрола над снабдевањем, нетранспарентни инфраструктурни споразуми и корупција повезана са енергетским уговорима поткопали су демократско управљање и регионалну стабилност. Конгрес је препознао суштинску реалност: над земљама, које немају контролу над својом енергијом, лакше је вршити притисак, манипулисати их и дестабилизовати“, приметио је Костеланчик, наглашавајући: „Када је Конгрес усвојио Закон о демократији и просперитету Западног Балкана као део Закона о националној одбрамбеној ауторизацији из 2026. године, послао је јасан сигнал: енергетска безбедност у Југоисточној Европи више није периферно економско питање – то је кључна брига националне безбедности САД.
Практични кораци Сједињених Држава
Током првих месеци 2026. године, Сједињене Државе су значајно ојачале своје присуство на енергетском тржишту Западног Балкана, ефикасно претварајући ову област у кључни елемент своје регионалне стратегије. Влада САД и приватне компаније концентрисане су на велике пројекте усмерене на развој енергетске инфраструктуре и диверзификацију снабдевања енергијом, чиме се смањује зависност региона од руске испоруке.
Крајем априла, током самита Иницијативе Три мора у Дубровнику, потписан је међувладин споразум између Хрватске и Босне и Херцеговине о изградњи гасовода „Јужна интерконекција“. Пројекат омогућава Босни и Херцеговини приступ ЛНГ терминалу на острву Крк, што ће, према очекивањима, постати кључни елемент у диверзификацији снабдевања гасом за БиХ, држави која је у потпуности зависна од руског увоза од 1979. године.
Амерички министар енергетике Крис Рајт присуствовао је церемонији потписивања у Дубровнику. Очекује се да ће америчка компанија ААФС Инфрастракчер енд Енерџи, повезана са бившим члановима правног тима Доналда Трампа, обезбедити финансирање пројекта и постати оператер деонице гасовода која пролази кроз Босну и Херцеговину.
Албанија је 28. априла потписала 20-годишњи уговор са америчким и грчким партнерима за увоз течног природног гаса (ЛНГ) из Сједињених Држава. Споразум су потписале албанска државна компанија АЛБГАЗ, америчка компанија Венчер Глобал ЛНГ и грчка компанија Актор ЛНГ УСА. Укупна вредност уговора је приближно шест милијарди долара. Документ предвиђа дугорочне испоруке течног природног гаса из Сједињених Држава и стварање енергетског чворишта у Валони.
Потписивање је одржано у присуству амбасадорке САД у Грчкој Кимберли Гилфојл, која је допутовала у Тирану посебно за ову прилику. Она је изјавила да споразум „унапређује енергетску агенду председника Доналда Трампа“ и „јача енергетску и националну безбедност региона“.
У мају су се Србија и Северна Македонија, током састанка шефова министарстава енергетике Грчке, Србије, Северне Македоније и Бугарске у Атини, придружиле Вертикалном гасном коридору. Вертикални коридор повезује инфраструктуру земаља југоисточне Европе, омогућавајући транспорт гаса из извора који нису руски. Пре свега, ово се односи на амерички течни природни гас који се испоручује преко грчких ЛНГ терминала.
Дакле, нова америчка политика у региону се активно и, наизглед, прилично успешно спроводи. Међутим, постоје озбиљне замке.
Прво, нема сличних успешних случајева на тржишту нафте, пре свега зато што је рок за продају санкционисане руске имовине — Лукоил Интернешенел, Нафтна индустрија Србије (НИС) — продужен, а до средине маја процес још увек није завршен.
Друго, постоје знаци у гасном сектору да процес потискивања Русије са регионалног енергетског тржишта неће бити брз ни лак.
„Источна интерконекција“ и границе диверзификације
Дана 17. априла у Бањалуци је потписан уговор о изградњи гасовода који ће повезати Републику Српску са гасном мрежом Србије код Зворника. Раније је влада Републике Српске одобрила издвајање више од милијарду марака (500 милиона евра) у буџету за изградњу гасовода познатог као „Источна интерконекција“.
Иако би теоретски овај пројекат могао да обезбеди снабдевање из алтернативних извора (на пример, из Азербејџана), за сада се кроз овај коридор транспортује само руски гас са руте Турски ток/Балкански ток.
Тренутно, „Источна интерконекција“ изгледа као проруска алтернатива Јужној интерконекцији коју подржавају Сједињене Државе. Лидери Републике Српске су више пута истицали да ће се руски гас испоручивати преко Источне интерконекције и то настављају да чине и сада.
Лидери Републике Српске (укључујући Милорада Додика) посетили су Москву поводом прославе 9. маја (Дана победе). Извештавање о посети фокусирало се првенствено на историјске, политичке и геополитичке теме, мада су се разматрала и друга питања. Како је изјавио председник Републике Српске Синиша Каран, посебна пажња током састанка са Владимиром Путином била је посвећена „реализацији инфраструктурних и развојних пројеката“, као што су развој гасне инфраструктуре и пројекат „Источна интерконекција“.
Наравно, не може се искључиво тврдити да, након што се Србија придружи плановима Вертикалног гасног коридора (од 2028. године па надаље), амерички гас испоручен преко грчких ЛНГ терминала неће бити транспортован до Републике Српске, а самим тим и до Босне и Херцеговине. Међутим, тренутно нема потврде овог сценарија.
Српски фактор и отпорност руског утицаја
Српске власти такође не показују знаке активног рада на истинској диверзификацији увоза гаса. Напротив, политика Београда је усмерена на блиску сарадњу са Москвом како би се обезбедиле испоруке руског гаса.
Две чињенице илуструју ову тврдњу.
Генерални директор државне компаније Србијагас, Душан Бајатовић, именован је за почасног конзула Руске Федерације у Војводини у септембру прошле године. То јасно показује за чије интересе врховни менаџер српске државне гасне компаније отворено лобира и намерава да настави да лобира.
Пре годину дана, Александар Вулин, који се у Србији сматра политичарем најизраженијег проруског става, именован је за председника Надзорног одбора Србијагаса. Он је 9. маја такође присуствовао паради у Москви и одржао низ састанака са представницима руских власти.
Значајан детаљ: 2023. године, Сједињене Државе су увеле санкције Александру Вулину, који је у то време био директор Безбедносно-информативне агенције (БИА) Србије. „Данашња акција против Александра Вулина показује посвећеност Сједињених Држава да позову на одговорност појединце који се баве коруптивним активностима које промовишу сопствене политичке агенде и личне интересе на рачун мира и стабилности на Западном Балкану. Ове коруптивне активности олакшавају малигне активности Русије у Србији и региону“, саопштила је тада Канцеларија за контролу стране имовине Министарства финансија САД.
Наравно, Сједињене Државе могу укинути рестриктивне мере против Вулина, као што су то раније учиниле у случају Додика. Међутим, мало је вероватно да би то трансформисало проруске српске политичаре у лобисте америчких енергетских компанија или да би помогло Вашингтону да спроведе своје планове за енергетску експанзију на Западном Балкану.
Треба подсетити да је актуелна америчка администрација, у последње време, на све могуће начине настојала да развије односе са лидерима босанских Срба. Поред укидања „Бајденових санкција“ против Додика и његових сарадника, догодила се и посета Доналда Трампа Млађег Бањалуци. Међутим, то ни на који начин није спречило руководство босанских Срба да настави сарадњу са Русијом у енергетском сектору, посебно у гасној сфери.
Ипак, главна препрека спровођењу приоритета америчке политике на Западном Балкану наведених у НДАА-2026 није став појединачних регионалних актера, већ чињеница да Русија нема намеру да напусти регион. Иако ће Руси највероватније изгубити тржиште нафте, немају намеру да „предају“ гасни сектор. То потврђују и недавни кораци и изјаве из Москве, укључујући Путинове преговоре са делегацијом Републике Српске. У крајњој линији, Вашингтон није једини ко добро разуме да су енергетски ресурси међу најмоћнијим инструментима геополитике – Москва то такође савршено разуме.
Аналитичка група CWBS-а
