Детекторова анализа случајева Давора Савичића и Дарија Ристића показује да се Босна и Херцеговина не суочава само са проблемом придруживања својих грађана руској страни у рату у Украјини, већ и са изазовом како реаговати ако се врате или се суоче са кривичним гоњењем. За сада нема јасних одговора.
Пратећи путеве босанских грађана на украјинском ратишту, два случаја су се издвојила као више од појединачних биографија. Давор Савичић из Добоја, познат под шифрованим именом „Вук“, осумњичен је у Украјини за ратне злочине. Дарио Ристић из Модриче, након што се придружио руској страни у рату, избегао је кривично гоњење у Босни и Херцеговини јер је, према образложењу суда, служио у редовној војсци државе чије је држављанство претходно стекао.
Један случај покреће питања ратних злочина и међународне правне сарадње. Други показује како домаће законодавство може постати рупа кроз коју кривична одговорност за придруживање страном ратишту ефикасно нестаје. Заједно, они тестирају озбиљност институција Босне и Херцеговине.
У Савичићевом случају, украјинске власти и организације изнеле су озбиљне оптужбе: незаконито притварање, злостављање цивила, присиљавање на давање пропагандних изјава и насиље над заробљеним лицима. Детектор је јасно навео границе своје професионалне одговорности у чланку: „Детектор није био у могућности да независно провери ове наводе.“ Та реченица је важна јер нас подсећа да новинарство не сме да доноси суд. Међутим, подједнако је важно да институције не смеју да ћуте. Ако страни тужилац позове држављанина Босне и Херцеговине на испитивање због сумње на ратне злочине, то није питање које треба игнорисати. Оно захтева институционални одговор.
Савичићев случај је посебно осетљив јер се не тиче само наводног борца. Претходне истраге су га повезивале са регрутовањем добровољаца са Балкана за руску војску, док је Детектор открио његову улогу у комуникацији унутар канала регрутације. Ако је особа која има босанско држављанство повезана и са наводним ратним злочинима и са олакшавањем одласка других на бојиште, питање више није само правно. Оно постаје безбедносно, политичко и европско питање.
Случај Дарија Ристића открива другу страну истог проблема. У Босни и Херцеговини је оптужен за незаконито формирање и придруживање страним паравојним или параполицијским формацијама. Суд Босне и Херцеговине је прво вратио оптужницу на ревизију, а касније ју је одбацио јер је, према образложењу суда, Ристић имао руско држављанство и служио у редовној војсци Руске Федерације. Другим речима, оно што се у јавности чинило као класичан пример одласка на страно ратиште, у судници је постало питање држављанства и изузетак према Кривичном закону Босне и Херцеговине.
Тај изузетак је створен у време када је Босна и Херцеговина покушавала да одговори на одлазак својих грађана у Сирију. Међутим, рат у Украјини је показао да се безбедносни контекст променио. Ако држава која води освајачки рат прво додели држављанство, а тек онда потпише уговор са добровољцем, босански закон може ослободити ту особу од кривичног гоњења због придруживања страној војсци. То не значи нужно да је суд погрешио. Бивша судија Азра Милетић је сумирала суштину правног проблема на следећи начин: „Суд је поступио како је требало, у складу са законом.“ Проблем, дакле, није нужно судија који примењује закон, већ законодавац који није предвидео како се тај закон може заобићи.
Зато је погрешно посматрати ове случајеве искључиво кроз питање индивидуалне кривичне одговорности. Они откривају институционални образац: Босна и Херцеговина реагује тек када случај постане јаван, а чак и тада често без јасног одговора. У Савичићевом случају, до тренутка када је Детектор објавио свој чланак, нису стигли одговори од министарстава правде, спољних послова и безбедности, СИПА-е или Тужилаштва Босне и Херцеговине. У Ристићевом случају, канцеларија министра правде није одговорила на питања о могућим изменама закона. Институционална тишина овде није неутрална. Она шаље поруку да се придруживање туђем рату може претворити у административну празнину.
Најопаснија последица такве празнине није само то што неко може избећи кривично гоњење. Опаснији је модел понашања који она ствара. Ако људи виде да се придруживање руској војсци може легално покрити страним пасошем, превентивна функција закона се урушава. Ако виде да се повратници са бојишта јавно представљају као хероји, док објављују видео записе оружја, експлозива, дронова и ратних сцена на друштвеним мрежама, онда рат постаје нормализован као избор заснован на идентитету и политичком избору. Ово више није само питање Украјине. То је питање Босне и Херцеговине.
У интервјуу за Детектор, Мирза Буљубашић упозорио је на ширу безбедносну димензију: „Наш безбедносни апарат је такође угрожен, не само наше друштво.“ Та реченица објашњава зашто се о повратницима са украјинског бојишта не може говорити само кроз судске досијее. Људи који су прошли војну обуку, успоставили контакте са војним и обавештајним структурама и стекли искуство у насилним операцијама, враћају се у друштво које већ има довољно политичких тензија. Ако држава нема евиденцију, нема процене ризика, нема програме праћења и нема јасан правни оквир, проблем не нестаје. Он се само помера у будућност.
Управо зато је поређење са ранијим одласцима у Сирију неизбежно. Босна и Херцеговина је развила судску праксу, базе података и безбедносни наратив око одлазака на блискоисточна ратишта. Према подацима наведеним у чланку, до сада је изречена 51 пресуда за тероризам или одласке на страна ратишта у Сирији, док се само једна пресуда односила на одлазак у Украјину — ослобађајућа у случају Гаврила Стевића. Ова неравнотежа покреће питање политичке селективности: да ли држава третира све стране борце једнако или реагује различито у зависности од идеологије, геополитичког правца и домаћег политичког притиска?
Европски контекст додатно појачава проблем. Босна и Херцеговина је кандидат за чланство у Европској унији, а случајеви попут Савичића и Ристића показују да усклађивање са европским стандардима није апстрактно питање из преговарачких поглавља. То је питање граница, безбедности и одговорности за ратне злочине. Естонија и друге европске земље већ покрећу иницијативу за забрану уласка у Шенгенски простор људима који су служили у руској војсци. Према одговору Министарства спољних послова Естоније упућеном Детектору, Естонија је већ увела забране уласка за више од 1.300 бивших руских бораца.
Подаци које је Детектор добио од украјинских власти указују на то да се око 200 добровољаца из земаља Западног Балкана бори у руској војсци. То није број који Босна и Херцеговина може да игнорише, посебно ако нема прецизне податке о својим грађанима на страним ратиштима. Без података не може бити процене ризика. Без процене ризика не може бити политике. Без политике не може бити превенције.
Украјински саговорници у чланку инсистирају на поруци одговорности. Руслан Дејниченко, из украјинске агенције за провјеру чињеничних података StopFake, рекао је: „Морате да знате да постоје последице.“ То је можда најкраћа реченица која описује оно што Босна и Херцеговина тренутно не успева јасно да саопшти. Последице нису само затворске казне. Последице укључују истраге, провере, међународну сарадњу, забрану глорификације насиља, безбедносне процене и јавну поруку да ратни злочини не застаревају у политичкој тишини.
Из тог разлога, решење не може бити ограничено на један законски амандман, иако је тај амандман неопходан. Босна и Херцеговина мора преиспитати изузетак који изузима особе са двојним држављанством од примене члана закона о одласку на страна ратишта. Мора размотрити увођење захтева за претходно одобрење за службу у страним оружаним снагама. Мора јасно разликовати закониту војну службу од учешћа у рату који генерише оптужбе за ратне злочине и кршење међународног права. Мора успоставити евиденцију о повратницима, разменити податке са државама партнерима и створити механизме за реаговање када се појаве озбиљне сумње на злочине.
Међутим, прво мора признати да проблем постоји.
Случајеви Савичића и Ристића нису затворене приче. Они су упозорења. Један показује шта се дешава када грађанин Босне и Херцеговине постане фокус украјинских сумњи за ратне злочине. Други показује како домаћи закон може да дозволи да одлазак у руску војску буде некажњен као кривично дело. Између њих стоји држава која жели да се придружи Европској унији, али још увек није показала да зна шта да ради са својим грађанима који учествују у туђим ратовима.
Ако Босна и Херцеговина не затвори ову правну и безбедносну празнину, следећи случај неће бити изненађење. Биће последица.
Nino Bilajac. Journalist, Detektor.ba
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
