Иако је посета председника Украјине Србији била од симболичног значаја, реакције на боравак Володимира Зеленског у Београду дуго нису јењавале у регионалним медијима.
Ни много значајније посете светских лидера Србији нису отвориле толико питања и полемике у јавности, зато јер је постконфликтни регион бивше Југославије и Западног Балкана више од три деценије подељен око свог геополитичког курса – ЕУ или Русија.
Одатле све полемике, незадовољства и политичка лутања, а долазак украјинског председника само је отворио старе ране. Међутим, самим присуством Зеленског на „руском терену“ створене су шансе за могуће промене.
Посета Зеленског Београду јасан је знак српским реваншистима да узалуд чекају руску чизму и тенкове на Дунаву. То је јасна порука русофилима и путинофилима, да Русија у Украјини не добија рат и да „ослобађања“ српских земаља на Западном Балкану ускоро неће бити.
Локално су сви помало били незадовољни посетом Србији врховог команданта Оружаних снага Украјине. Представници прозападне опозиције и независни интелектуалци замерали су Зеленском да својим доласком подржава Александра Вучића пред најављене ванредне или редовне изборе у Србији.
Ћутали су, али су посебно били незадовољни српски националисти и бирачи Српске напредне станке. Иако та партија важи за чисто прагматичну корпорацију у којој се за гласове „награђује“, језгро присталица је од бивших чланова Српске радикалне странке Војислава Шешеља, који су углавном русофили и путинофили. Једног дана, када им то буде одговарало, они ће свог вођу, Александра Вучића, прогласити издајником Србије и српско-руског братства.
Разочарани Зеленским били су и Албанци у региону, посебно у Приштини, јер је украјински председник у Београду очекивано нагласио да подржава територијалну целовитост Србије, односно да не признаје независност Косова. Такође се очекивало да ће у том случају у центру Приштине бити скинут велики транспарент подршке са украјинском заставом. Албански премијер Еди Рама позвао је своје сународнике на обуздавање емоција и разумевање према Украјини која се брани у рату.
Највећи геополитички бенефит од посете Зеленског има Запад и Украјина. Москва је још након проглашења независности Косова 2008. године бацила сидро у Србији и одатле путем своје „меке моћи“ (црква, енергенти, економија, култура, политика) врши утицај на регион Западног Балкана. Након анексије Крима 2014, српски ревизионизам је почео да се буди. Уместо идеје „велике Србије“, поражене у ратовима 90-тих, по узору на „руски свет“ јача идеја „српског света“. Покренут из Београда, фактички из владе Српске напредне странке, „српски свет“ је почео да плаши суседе, посебно на Косову, у Босни и Херцеговини и у Црној Гори.
Надреално и морбидно, али политичка русофилија и путинофилија у јеку геноцида у Украјини у априлу 2022. донела је Александру Вучићу победу у првом кругу председничких избора. Симболи руске агресије „З“ били су исписани свугде по Србији, по градовима и селима, од стране агентуре Москве, али и српских националиста ентузијаста.
Популарност ЕУ је почела да пада. До те мере, да у потпуо подељеној Србији након протеста због трагедије у Новом Саду у новембру 2024. године, руске заставе, руски симболи и симболи са којима Москва ратује у Украјини могли су се видети на студентским протестима и на провладиним митинзима.
У атмосфери највеће агресије у Европи након Другог светског рата, између осталог и због проруске симболике и антиевропских расположења, Брисел дуго није знао како да се постави према политичкој кризи у Србији, која је 2025. године била на ивици грађанског рата.
Уколико би Запад споља одлучно осудио насиље српских власти над студентима и грађанима, Вучићев режим би се још у марту 2025. године срушио као кула од карата. Српски председник то јако добро зна и зато покушава да придобије Запад, ЕУ и САД, стајући на страну Украјине. Вучић на све начине покушава да придобије и подршку Трампа, који је до пада мађарског премијера Виктора Орбана важио за заштитника подобних аутократа.
Одлазак Орбана у мађарској „изборној револуцији“ такође је Вучићу знак да подршку споља мора да тражи седећи на можда више од четири столице. У Србији се ближе ванредни или редовни парламентарни избори и Вучић од Запада очекује да „широм затвори очи“ на изборну крађу, како је то чинио целу прошлу деценију. Због тога је највише Вучић поднео политичку штету због снабдевања Украјине муницијом и посете Зеленског.
А народу и бирачима у Србији порука је јасна: Зеленски у Београду, значи да Русија и Путин не побеђују у Украјини. Србија воли митове и победнике. Иако је, како показују истраживања јавног мњења, руски председик и даље популаран у Србији, у јавности је утисак да Путин више није победник. Зато се по улицама све мање могу видети пролазници у мајицама са његовим ликом и симболом „З“.
Међутим, слика ће се највероватније суштински променити непосредно уочи најављених избора у Србији, када ће се од стране присталица Српске напредне странке поново целодневно слушати проруска пропаганда. Режим ће се борити за сваки глас, поново ће најгором русофилском и путинофилском пропагандом мобилисати десницу, као у пролеће 2022. године, када је почео рат у Украјини и када је све изгледало као да је Србија на страни руског агресора. Поново ће се из Србије у медијима гледати слике како се љуби рука руском цару. Може се очекивати и јачање новог братства Србије са Кином.
Boris Varga. Serbian political scientist and journalist.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
