„Слободна Србија” након Вучића: Студентска победа и непријатна питања за „нови Београд”

„Слободна Србија” након Вучића: Студентска победа и непријатна питања за „нови Београд”

„Поздрав из слободне Србије!” – узвици попут овог могли су се више пута чути од гостију из Србије на две међународне конференције, „PLENUM2026” и „Cetinje Forum FORCE2026”, одржаним у Подгорици и на Цетињу од 9. до 12. новембра (новембар је у Црној Гори традиционално испуњен стручним скуповима). У њима се осећао искрен оптимизам. Након 14 година владавине Александра Вучића и Српске напредне странке (СНС), његов политички табор је коначно доживео пораз, док је двогодишњи студентски протестни покрет однео убедљиву победу на парламентарним изборима.

Присуство представника из Србије на оба догађаја било је, иначе, веома запажено. Историчар Миливој Бешлин, директор Регионалне академије за демократски развој Балша Божовић, политичар Борко Стефановић, бивша посланица Народне скупштине Србије Нада Колунџија и други учесници радо су говорили о својим очекивањима од предстојећих промена. Након година оштрих спорова око политике Србије према суседима, атмосфера је била необично позитивна. Разговарало се о демократији, ослобађању државних институција од партијске контроле, помирењу у региону и могућности да се коначно оставе иза себе политичке праксе из деведесетих година прошлог века.

Међутим, промена власти још увек не значи и промену политичке културе или спољнополитичких приоритета. Програм победника то јасно показује.

Представници „Студентске листе”, Дејан Шошкић и Миодраг Крмар, састали су се 12. новембра са руским амбасадором Александром Боцан-Харченком. Према наводима амбасаде, разговарали су о билатералним односима и подршци Москве ставу Србије о питању Косова. Истог дана, други представници овог покрета састали су се са помоћником државног секретара САД, Бренданом Ханраханом.

Реч је о уобичајеним дипломатским контактима будућих власти, који су, ипак, прилично индикативни: мало је вероватно да ће Србија тако брзо одустати од балансирања између Запада, Русије и Кине. Демократске промене унутар земље делују обећавајуће, за разлику од могућег геополитичког заокрета.

Победа коју традиционална опозиција није успела да оствари

На ванредним изборима 25. октобра, „Студентска листа – Студенти побеђују” освојила је 140 од 250 посланичких места у Народној скупштини. За њу је гласало више од 2,35 милиона грађана, односно око 53 одсто. Вучићев блок освојио је 103 мандата, док су представници националних мањина освојили седам.

Сам Вучић је крајем септембра поднео оставку на функцију председника, очекујући да ће се након избора вратити на извршну власт, овог пута као премијер. Међутим, победа студената осујетила је његове планове. Прва седница новог сазива парламента заказана је за 17. новембар, након чега ће почети процес формирања владе.

Повод за протесте била је трагедија која се догодила 1. новембра 2024. године, када је 16 људи погинуло услед урушавања надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду. Ова несрећа прерасла је у расправу вођену на националном нивоу о корупцији, нетранспарентним јавним уговорима и изостанку одговорности званичника.

Студенти су захтевали да се утврди одговорност надлежних и да се јавности предочи документација у вези са реконструкцијом. Њима су се придружили предавачи, грађански активисти и представници различитих професија. Протести су се проширили широм земље, док су покушаји дискредитовања учесника само додатно појачали незадовољство.

На крају, студенти су успели да учине оно што подељена српска опозиција није успевала годинама. Ујединили су грађане са веома различитим ставовима око релативно једноставних захтева: да се стане на пут корупцији, успостави владавина права и државне институције приморају да делују у складу са законом.

Питања Косова, Русије, националног идентитета и геополитичког опредељења дуго су остајала у другом плану. То је помогло да се очува јединство покрета, али ова питања се више не могу одлагати.

„Студентска листа” нема јединствену идеологију. Међу њеним представницима налазе се проевропски оријентисане личности, умерени конзервативци, као и заговорници традиционалних националних ставова. Жеља за сменом Вучића их је ујединила, али доношење одлука из позиције власти захтеваће сложеније компромисе.

Штавише, изборни пораз СНС-а још увек не значи и демонтирање целокупног система који је та странка изградила током 14 година. Више од 1,7 милиона грађана гласало је за Вучићеву листу. Његов политички табор задржава значајан утицај у локалној самоуправи, државном апарату, привредним структурама и медијима.

Нова већина мораће да спроведе реформе у тужилаштву, правосуђу, безбедносним службама, јавним предузећима и систему именовања. Од тога, а не само од промене премијера или других високих званичника, зависи дубина политичког заокрета. Исто тако, од тога зависи и хоће ли 25. октобар постати почетак једне суштински нове политичке ере.

„Студентска листа ” и традиционални српски интереси

Спољнополитички програм победника отвара највише питања: он је конзервативнији него што су неки од њихових либералних присталица очекивали.

„Студентскa листa” подржава војну неутралност Србије и не предвиђа приступање НАТО-у.

Њихов став према Русији је такође прилично традиционалан. Програм изричито позива на очување партнерства са Москвом, првенствено када је реч о подршци српским интересима у Савету безбедности УН и решавању косовског питања. Истовремено, победници се противе увођењу санкција Руској Федерацији, наводећи, између осталог, историјско искуство са међународним санкцијама које су деведесетих година прошлог века биле уведене самој Србији.

У исто време, они признају територијални интегритет Украјине и њене међународно признате границе. Дакле, подршка украјинском суверенитету спојена је са намером да се очувају посебни односи са државом агресором.

Након избора, носилац „Студентскe листe”, професор Илија Срдановић, донекле је ублажио категоричност својих ранијих изјава о санкцијама. У интервјуу за Радио Слободна Европа, нагласио је да би такве спољнополитичке одлуке требало доносити након отворене јавне расправе и да оне морају одражавати вољу грађана. Стога остаје могућност промене тренутног става, иако још увек нема конкретне одлуке о одржавању референдума.

С обзиром на раширене проруске ставове и косовско питање, не може се очекивати да ће се Београд брзо придружити европским санкцијама.

Одређена двосмисленост присутна је и у делу програма који се односи на Европску унију. Брисел је описан као главни економски партнер Србије, док се даља сарадња са државама чланицама дефинише као један од приоритета. Предвиђене су реформе у области правосуђа и основних права, јачање економских веза и привлачење европских средстава. Међутим, циљ пуноправног чланства у ЕУ није изричито наведен у документу.

Након избора, Срдановић је потврдио намеру да се настави са европским интеграцијама. Ипак, Србија је последње ново преговарачко поглавље отворила још 2021. године, а даљи напредак не зависи само од реформи, већ и од односа са Косовом и усклађивања политике Србије са политиком ЕУ.

Ситуација са Косовом је још сложенија. „Студентска листа” наставља да ту територију сматра саставним делом Србије, противи се њеној независности, као и њеном чланству у међународним организацијама. Предвиђено је преиспитивање споразума које су претходне власти склопиле са Приштином, првенствено у погледу њихове усклађености са Уставом Србије.

Заправо, став победника се не разликује значајно од традиционалне државне политике Србије. Чини се да ће се дијалог под окриљем ЕУ наставити, али за сада не треба очекивати никакве нагле помаке.

Када је реч о Босни и Херцеговини, „Студентска листа” инсистира на очувању уставних надлежности Републике Српске, укључујући право вета у институцијама на државном нивоу, као и на њеним имовинским захтевима. Предлаже се преиспитивање праксе примене такозваних „бонских овлашћења” високог представника међународне заједнице, као и даљи развој специјалних веза између Београда и Бањалуке.

Није предвиђено одустајање од традиционалне улоге Србије у питањима која се тичу босанских Срба. Наравно, овакве програмске одредбе саме посеби не значе подршку сепаратистичким амбицијама Милорада Додика. Међутим, тренутно нема основа ни за очекивање суштинске промене политике Србије према Босни и Херцеговини.

Када је реч о Црној Гори, „Студентска листа” обећава заштиту националног и културног идентитета Срба и залаже се за решавање питања двојног држављанства.

За Подгорицу је ово осетљиво питање: поједини политичари страхују од утицаја нових правила на изборну равнотежу, као и од повећане зависности од Београда. Проблем није у самој подршци сународницима, већ у могућим методама политичког утицаја.

Дакле, традиционални спољнополитички приоритети Србије могли би надживети Вучића. Питање је само да ли ће се променити методе које се користе за њихово остваривање.

После Вучића: Оптимизам и терет деведесетих

На форуму „Пленум 2026” (PLENUM 2026), бивша народна посланица Нада Колунџија изнела је прилично оштру оцену политичког наслеђа претходних власти. Према њеним речима, Вучићев режим не само да је ограничавао слободе, већ је и свесно ширио непријатељство, користећи националистичку реторику како би задржао власт и прикрио корупцију великих размера.

Истовремено, она је позвала суседе Србије да од победника не захтевају тренутне одговоре о питању Косова, ратној прошлости и другим болним темама. По њеном мишљењу, превелики притисак могао би да отежа демократску транзицију.

Косовски коментатор Ветон Сурои на „Пленуму” је указао на још један проблем. Он сматра да је Запад годинама посматрао Вучића као гаранта регионалне стабилности, управо због његове способности да ту стабилност наруши. Међународни партнери очекивали су од српског лидера да се уздржи од опасних потеза, а заузврат су му пружали политичку подршку и признање.

Тај модел, познат као „стабилократија”, омогућио је да се питања демократије, слободе медија и државних институција годинама одлажу зарад релативне предвидљивости регионалних процеса. То је, на крају, створило политички систем у којем је контрола над друштвом постала далеко важнија од његовог развоја.

На скупу „FORCE26” на Цетињу, истакнути опозициони посланик из Србије, Борко Стефановић, признао је да Београд мора бити тај који ће први пружити руку суседима и показати спремност за промене, након година политике конфронтације. То је звучало посебно значајно на Цетињу, које се у српско-црногорским односима традиционално везује за изразит црногорски национални идентитет. Стефановић је чак приметио да му је, први пут после дуго времена, драго што је грађанин Србије на једном таквом догађају.

Посебно су била садржајна размишљања историчара Миливоја Бешлина. Према његовом мишљењу, Западни Балкан је и даље, у великој мери, талац последица југословенских ратова из деведесетих година. Политички и територијални поредак успостављен у то време и даље одређује односе међу државама, док покушаји да се поново отворе дуготрајни спорови редовно враћају регион у исте сукобе. Бешлин је чак сугерисао да би само још један велики потрес – који би могао да обухвати и нови регионални или светски рат – могао радикално да измени овај историјски контекст. Другим речима, он је указао на дубину политичке инерције коју су за собом оставили ратови за југословенско наслеђе.

Истовремено, овај историчар нипошто не искључује могућност позитивних промена. Напротив, он сматра да су земље региона, чак и у садашњим околностима, способне да остваре значајан напредак у помирењу, обнављању поверења и развоју нормалне сарадње. За то нису потребне нове границе нити још једна историјска катастрофа.

Он очекује да ће се нове српске власти више усмерити на правосуђе, безбедносне службе, образовање и медије, него на спорове са суседима. Бешлин оцењује да је потенцијал за ове реформе чак и већи него што је био након Милошевићевог пада 2000. године.

Балша Божовић је о будућности говорио знатно оштријим тоном. Он је уверен да Србија не сме да понови грешке из периода демократске транзиције с почетка двехиљадитих, када је значајан део некадашњих политичких и безбедносних структура задржао своје позиције. По његовом мишљењу, неопходне су реформе безбедносних служби, отварање архива, одговорност за корупцију, као и темељна истрага злочина почињених током претходних деценија.

Божовић се осврнуо и на везе бившег српског руководства са политичким круговима у Црној Гори, Босни и Херцеговини и на Косову. Он сматра да би ти неформални механизми могли да надживе Вучића.

За такву процену постоји рационалан основ. Током година Вучићеве владавине, Србија је заиста изградила разгранат систем политичких, медијских, економских и личних веза са представницима српских заједница у суседним државама. Неке од тих веза постојале су много пре његовог доласка на власт и имају сопствене друштвене темеље.

Стога њихова будућност неће зависити само од промене политичког руководства у Београду. Важније је питање да ли ће се наставити пракса коришћења регионалних спорова ради унутрашње мобилизације и јачања политичког утицаја.

Шта ће се променити за регион и Украјину?

Александар Вучић је годинама био један од кључних актера на Западном Балкану: од преговора са Косовом до односа са Бањалуком и Подгорицом. Промена власти би могла учинити те односе мање персонализованим и предвидљивијим, али сама по себи неће елиминисати српске националне приоритете.

За Црну Гору, питања двојног држављанства, статуса српског језика, односа са Српском православном црквом и утицаја Београда на локалну политику добиће посебан значај. Подгорица се налази у завршној фази преговора о приступању ЕУ, те стога стабилни односи са највећим суседом остају важан услов за њен политички развој.

У Босни и Херцеговини, пажња ће бити усмерена на то да ли ће се нове власти дистанцирати од конфронтирајућих потеза руководства Републике Српске. Приштина, с друге стране, нема основа да очекује брзо ублажавање става о независности Косова.

За Украјину, демократизација Србије отвара одређене могућности: независније институције и надзор над нетранспарентним финансијским везама могли би сузити простор за руски утицај. Међутим, програм победника не предвиђа напуштање партнерства са Москвом. Енергетска зависност, Косово и наклоност јавности према Руској Федерацији наставиће да утичу на курс Београда. Много тога ће зависити од конкретних одлука будуће владе, пре свега оних које се тичу санкција, међународне сарадње и безбедносне политике.

Успешне унутрашње реформе могле би, истовремено, да поврате поверење европских партнера у Србију, након година стагнације у преговорима о приступању.

Након свргавања Слободана Милошевића 5. октобра 2000. године, Србија је такође прошла кроз период великих очекивања. Чинило се да ће пад ауторитарног режима отворити пут ка брзој демократизацији и преиспитивању политичког наслеђа деведесетих година. Међутим, значајан део старих структура задржао је свој утицај, док су многа болна питања остала без одговора.

Није случајно што је Божовић на Цетињу поново говорио о потреби за истинским „6. октобром” – односно о довршавању реформи које нису спроведене након пада Милошевића. Наредни месеци показаће колико брзо нове власти могу прећи са протестних парола на конкретне реформе. Неће бити важна само кадровска решења, већ и истинска независност правосуђа, рад тужилаштва, слобода медија, као и спремност да се истраже злоупотребе почињене претходних година.

Промене у спољној политици вероватно ће ићи спорије. Критика ауторитарности у Србији сасвим је спојива са конзервативним ставовима о Косову, Русији и суседним државама.

Ипак, сама могућност да се мирније говори о односима са суседима, ратној прошлости и одговорности државе за сопствену политику представља одређени напредак након дугогодишње агресивне реторике.

Победа студената пружила је земљи прилику да промени правила политичког живота. Колико дубоко ће у томе успети, показаће рад нове владе, а не сам изборни резултат.

Док су се у Подгорици и на Цетињу чули поздрави „из слободне Србије”, у Београду су трајале припреме за прозаичнији задатак – формирање владе. Управо ту ће се проверити оправданост новембарског оптимизма.

Аналитичка група CWBS-а