Питања званичних односа Брисела и Вашингтона са Београдом у последње време добијају посебну пажњу. Када је Русија напала Украјину, САД и Европска унија су убрзале свој заокрет ка Србији. „Уместо да жонглирају са сукобљеним захтевима балканских држава, западне престонице су већину својих напора усмериле на један циљ“, написао је CNN у свом прегледном чланку. Утицајни амерички медиј сматра да је политика Запада била усмерена на враћање Србије у европско окриље, даље од Русије и потпуно фокусирање на подршку Украјини. Традиционално један од најближих савезника Москве у Европи, Београд се дуго бори да уравнотежи своје историјске везе са Русијом и потенцијалну будућност снажније европске интеграције. Према писању америчког портала, западне дипломате покушале су да уклоне председника Србије Александра Вучића из орбите његовог руског колеге Владимира Путина, обећавајући бржи пут ка чланству у ЕУ, упозоравајући на изолацију у случају непослушности. Али према CNN, 18-месечни приступ није резултирао успехом у постизању циљева. Србија је одбила да учествује у свим рундама санкција ЕУ против Путина и наставила је да остварује сопствене интересе у региону са све мање одговорности, подстичући сукобе како би скренула пажњу са незадовољства код куће, мислећи да неће одговарати Западу.
Западне владе су Србију дуго третирале као незаменљиви балкански глас, понекад на рачун перифернијих играча, кажу поједини стручњаци. „Изгледа да су веровали да Србију приближавају ЕУ и НАТО-у, као и западном размишљању, удаљавањем ове земље од Русије… Али то није тако“, рекла је Алиша Кернс, британска посланица која је на челу скупштинског одбора за спољне послове. А.Вучић је дуго одржавао блиске односе са руским колегом В. Путином. Говорећи после седнице Савета за националну безбедност, подсетила је британска посланица, он је одлуку да се не примењују санкције Москви објаснио чињеницом да је Русија „једина земља која нам није увела санкције деведесетих година. Они су подржали нашу територијалну целовитост и интегритет у УН“, мислећи на одбијање Русије да призна независност Косова. Упркос енергетским напорима које подржава ЕУ, Србија остаје у великој мери зависна од Руске Федерације, пошто је продала контролни удео у својој нафтној компанији руском државном гиганту Гаспрому. Као резултат тога, „упркос нади Београда да ће се придружити ЕУ, Вучић је наставио да хода по конопцу између Москве и Запада“, наводи CNN, додајући да упркос придруживању резолуцијама УН којима се осуђује упад Русије у Украјину, српски лидер није показао велику вољу да се придруже западним санкцијама. Влада Србије је у априлу демантовала извештаје о продаји оружја и муниције Украјини након што се појавио документ Пентагона који тврди супротно. Србија је тада рекла да се држи своје политике неутралности, иако су неки западни званичници узели те извештаје као доказ да њихова политика функционише. Неколико аналитичара је изјавило за СNN да је Србија морала да уради веома мало да би заслужила похвале америчких и европских званичника, али је Вучић иза себе оставио многа неиспуњена обећања. „Када је он (Вучић) поново изабран 2020. године, свима нам је речено, само сачекајте изборе и видећете да ће постати веома западни и европски оријентисан“, рекла је Кернс, британска парламентарка. Не десило се. Речено нам је да ће се придружити санкцијама и показати да је заиста на нашој страни. Ни то се није десило. Потписао је безбедносни споразум са Путином у септембру. С времена на време се смеје Западу у лице, а када питам западне званичнике: „Зашто сте тако неодлучни да дозволите Вучићу да вас победи, они кажу да је он најбоља опција“, рекла је Кернс.
„Ако претпоставимо да ћемо неким чудом увести Србију у ЕУ, онда ћете ви практично увести још једног руског тројанског коња у ЕУ, као у виду (мађарског премијера) Орбана“, рекао је Маида Руге, експерт за Балкан. Разумело се да је могуће утицати на процес проширења, али не неутралисати руски утицај у региону, већ само увести Србију у ЕУ. Едвард Џозеф, професор спољне политике на Универзитету Џон Хопкинс, који деценију радио је на Балкану, каже за СNN да је „питање ко у Вашингтону још верује да је Вучић партнер”, подсећајући на недавне санкције Александру Вулину, отвореног присталицу Кремља и директора српске безбедносно-информативне агенције, као доказ да Бајденова администрација „више не заварава”. Али није јасно да ли ће то довести до промене политике Београда. У међувремену је, према речима Џозефа, Вучић подигао улог. Он је забранио извоз оружја из земље на 30 дана, рекавши да се „све мора припремити у случају агресије на Србију“. Према речима америчког професора, „ово је демонстрација спремности да се уђе у сукоб, па је неопходно одмах прекинути сав извоз оружја, јер је оно неопходно за националну безбедност”. Овакав став председника Србије подржали су и поједини грађани. На фудбалској утакмици „Црвене звезде“, на којој је био А. Вучић, навијачи српских националиста држали су транспарент са милитантним натписом: „Кад се војска врати“.
Дакле, може се закључити да један број центара одлучивања на Западу преиспитује вредности односа са званичним Београдом. Све више се чују гласови о потреби појачаног притиска на председника Србије А.Вучића како би прилагодио своју политику према низу суседних земаља у региону и држао се заједничких европских вредности и усаглашеног става у вези са агресивним деловањем Русије. У међувремену се показало да је утицај Москве на политику Београда толики да би уз сву могућу жељу Вучића да изврши неке корекције свог става, то могло да га кошта превише. До сада је рејтинг Владимира Путина у српском друштву упоредив са рејтингом самог А.Вучића. Отворена осуда поступака Кремља могла би владајућу странку коштати поверења многих бирача. Оваква ситуација је постала могућа, пре свега, због тога што је Београд дом највећег броја агената руске тајне службе у Европи, који широко делују међу владајућом политичком елитом, српским бизнисом, локалним медијима и невладиним сектором. Практично сви водећи масовни медији у Србији су у већој или мањој мери под руским утицајем. Отуда и високи рејтинги шефа Кремља, којег овдашњи медији стално позитивно представљају, како из владајуће странке, тако и из опозиције. Симболи руске фашистичке идеологије – русизма као Z и V, руско православље, које је постало један од стубова ове идеологије, налазе се у многим деловима Београда и других градова Србије. Читав јавни живот земље је практично прожет симболима пријатељства са Русијом, упркос њеној агресији великих размера на Украјину, која је међу оснивачима УН, а задатак ове међународне организације универзалне природе је управо превенција нових ратова. Без озбиљне дерусификације свих српских масовних медија немогуће је говорити о промени јавног мњења у земљи по питању руске агресије, што значи да је веома тешко очекивати промену позиције Београда у односу на Москву па и Брисел.
