Да ли је на српском фронту све мирно? — Миодраг Влаховић

Резултат ванредних избора у Србији био је предвидив.

С друге стране, протести српске опозиције су оправдани, јер је дошло до масовне преваре на позадини медијске пропаганде коју контролише држава, која је укључивала застрашивање бирача и „гласачке расаднике“ из Републике Српске. (Овакав сценарио нелегалног регрутовања бирача из суседних земаља десио се и на неколико недавних избора у Црној Гори, где су организовани „вртешки“ и из Србије и из Републике Српске. Неки аналитичари указују на коришћење ове шеме као нове технологије којом Александар Вучић може да утиче и контролише изборне резултате не само у Србији, већ и у Црној Гори…)

Ситуација после избора у Србији се мења буквално сваког дана. Првобитна еуфорија Српске напредне странке (СНС), с обзиром на „резултат“ стварања апсолутне скупштинске већине – после првих протеста опозиције, пре свега у Београду – прерасла је у забринутост да је политичка игра далеко од краја.

О опасности од српског „Мајдана“ разговарало се не само у Београду (премијерка Брнабић), већ и у Москви (портпаролка МИП РФ Захарова). И то не случајно.

Неколико дана после избора променила се и позиција Запада. Изјаве да је „резултат углавном легитиман“ (ЕУ) и да смо „спремни да радимо са новом владом упркос изазовима током изборног процеса“ (Стејт департмент САД) одмах су замењене опрезнијим и критичнијим коментарима и ставовима, наводећи да сваки озбиљан проблем изборног процеса мора бити темељно истражен.

Шта год да се деси у наредним данима и недељама (а можда и месецима), постоји неколико порука и поука које не треба занемарити и које могу бити важне за разумевање онога што се дешава у самој Србији, у контексту њених односа са суседним земљама, и свој положај у односу на Запад и Исток.

Прво, унутрашња политичка ситуација у Србији може се окарактерисати као „продужени статус кво“. Вучић и његова политичка партија, уз десничарске „помоћне“ политичке снаге, власт, цркву и медије (укључујући и руске) наставиће да доминирају политичким наративом. Реч је о идејама „заштите Косова“ и „српског света“.

Треба напоменути да се ставови главних опозиционих снага у оба аспекта незнатно разликују од званичне позиције Београда. Национализам је пустио дубоке корене у свим јавним, друштвеним, културним и политичким сферама Србије. Они који су против осуђени су на мање од један одсто подршке јавности, што је јасно показало гласање 17. децембра.

Друго, Србија ће наставити да врши утицај и у Црној Гори и у Републици Српској. Присуство Андрија Мандића, новоизабраног председника Скупштине Црне Горе, на конференцији за новинаре и прослави СНС у Београду изазвало је оштре критике домаће опозиције, али није дало конкретне резултате. Мандић је чак искористио прилику да подсети црногорског председника Јакова Милатовића и премијера Милојка Спајића да не би били на садашњим функцијама да није било подршке црногорских политичких снага директно повезаних са Вучићем и Србијом. Тако су резултати избора у Београду, чак и ако су тренутно спорни, ојачали утицај просрпских националистичких снага у Црној Гори.

Исто важи и за званичну Бањалуку. Сам Вучић је поново – на фону навода о изборним малверзацијама са бирачима доведеним из Републике Српске, дела Босне и Херцеговине – истакао „историјске“ и „братске“ односе са српским народом који живи ван Србије, као и решеност да се настави постојећу политику без обзира на накнаде.

Треће, неће бити озбиљних промена у вези са Косовом. У том контексту, Вучић и његов апарат успели су да „смире“ и неутралишу јавно мњење, тако да се ниједна одржива опозициона група не усуди да доводи у питање његов (деструктиван и опасан) однос према косовском питању. Чини се да је најважнији стуб Вучићеве власти његова неприкосновена политика према Косову. Србија је у ову историјску замку упала још 1999. године и нема политички значајних покушаја да се из ње изађе. Као таква, остаће константа српске политичке културе у годинама које долазе, а избори су то само потврдили, без обзира на конкретну расподелу гласова.

Четврто, изгледа да је Запад био спреман на „без резултата“. Политика смиривања Вучића није донела никакве резултате, али ипак можемо очекивати да се ови јалови напори наставе. Разлог је једноставан: Русија.

И САД и ЕУ настављају да подржавају Вучића – пре свега финансијски, али и политички. Идеја „стабилности“ у Србији – ма колико она изгледала вештачка и лажна – остаје водећа позиција Запада.

Иако, ради јасноће, треба напоменути да иако постоји одређена хетерогеност међу земљама ЕУ по овом питању, америчка дипломатија према Балкану, а посебно према Србији, не показује знаке промене. Вучића и даље схватају и приступају му као неизбежног играча/партнера – чак и кључног за САД – на Западном Балкану, упркос свим озбиљним грешкама и погрешним проценама, укључујући и недавне терористичке нападе на северу Косова… У председничкој кампанији у САД, такав амерички дипломатски „сат“ може се показати опасно погрешним – не само за Србију, већ и за цео западни Балкан.

У међувремену, Александар Вучић је примио честитке са најбољим жељама из Русије, Кине, Северне Кореје и Венецуеле. „Победу” ће прославити и у суседној Мађарској.

Вероватно су сви у Кремљу веома задовољни. Даља двосмислена позиција Србије је, да употребим такав еуфемизам, велика стратешка победа Москве. Позиција Србије ће остати највећа препрека укупној стабилности и безбедности у региону. Сличност између „српског света“ и „руског света“ је најбољи поклон који Вучић може да поклони Путину. То јест, он наставља да даје овај поклон, изнова и изнова…

Дакле, закључак је прилично тужан.

У САД се победи СНС/Вучића у Србији радује Ричард Гренел, бивши врхунски дипломата Трампове администрације, износећи „аргументе” који јасно показују његову повезаност са београдским режимом.

Режим у Београду ће настојати да се политички и у свим другим аспектима одржи – чекајући председничку трку у којој би Доналд Трамп поново могао да победи – свестан да док се не сазна исход америчких избора, нема већих промена у политици Запада према Западном Балкану и то се не може очекивати.

Дакле – упркос недавним драматичним догађајима и тензијама – на српском фронту је све мирно!