Београд и Приштина различито одговарају на ово питање у наслову. Док српски званичници тврде да чине све да одрже мир, косовски лидери непрестано упозоравају на српске припреме за рат.
Чини се да је међународна заједница учинила све да онемогући „одмрзавање“ сукоба на Косову. То су административна мисија УН, мировна мисија коју води НАТО (KFOR) , Европска унија – Правило о Лав Миссион на Косову (EULEX), као и дијалог под покровитељством Европске уније, који је резултирао низом билатералних споразума, који би требало да допринесу нормализацији односа Београда и Приштине. Међутим, проблем појаве новог жаришта у Европи остаје актуелан, посебно последњих месеци.
Преговори без компромиса
Неколико је разлога за неизвестан мир на Косову. Али главна су два – дијаметрално супротна погледа на статус Косова сада и у будућности у Србији и на самом Косову.
У Србији и власти и апсолутна већина грађана не сматрају Косово посебном државом и неће прихватити губитак ове земље.
Према закључку истраживача, Србија има дубоку симболичку перцепцију региона Косова као „матице“, „колевке српске културе“, „српског Јерусалима“ и „срца Србије“. Губитак Косова се доживљава као „неправда”, „издаја” , „срамота” , „губитак идентитета”.
Према социолошком истраживању „Ставови српских грађана о Косову“, којe је пре три године спровео Центар за друштвени дијалог и регионалне иницијативе (CDDRI) , нешто више од 13% грађана Србије сматра Косово независним, а само 5.2 % њих се у потпуности слаже да је Косово независна држава. 43.4 % се снажно слаже да Србија никада не треба да призна Косово, јер би то било понижавајуће и срамно, 26.8 % се углавном слаже са овим. Половина испитаника (49.9 %) у потпуности и 23.2 % се углавном слаже да је признање Косова национална издаја.
Истраживање New Serbian Political Survey (NSPS) за 2022. показало је да Срби нису спремни да признају Косово, чак ни у замену за чланство у ЕУ. Према истраживању, нешто више од 36 одсто грађана подржава улазак у ЕУ, против – скоро 44 одсто , али ако је услов за то признање Косова , онда 82 одсто – против .
С друге стране, на Косову и политичке елите и грађани верују у могућност изградње сопствене државе. Актуелне власти у Приштини и већи део косовског друштва не пристају на компромисе, који, по њиховом мишљењу, угрожавају државни суверенитет. Пре свега, реч је о стварању Заједнице српских општина (ЗСО) на северу Косова.
Што се тиче могућих уступака Косова потребних за признање од Србије, 79% испитаника – против је уступака, 7% – подржава имплицитно признање, а само 5% се слаже да би тај уступак требао бити формирање Заједнице српских општина (ЗСО). Ово показује анкета Међународног републиканског института (IRI) спроведена међу грађанима Косова пре годину дана.
Договори на папиру
Различити погледи на црвене линије које се не могу прећи у косовском питању створиле су екстремне услове за српско-косовске преговоре. Међутим, 2011-2013, када је дијалог Београда и Приштине под окриљем ЕУ тек почињао, чинило се да преговори и међусобни уступци могу да реше све разлике, постепено, корак по корак , фокусирајући се на економска и социјална питања. Касније је постало очигледно да компромис је заиста ефикасан алат, али фундаментална неслагања остају нерешена, успоравајући процес.
Проблем није решио ни Охридски споразум и Анекс о његовој примени, који су усагласили (иако нису потписали) председник Александар Вучић и премијер Аљбин Курти у фебруару-марту 2023. године. Сваки оптимиста је полагао велике наде о овим споразумима које је објавила ЕУ, али није било већег помака у последњих годину дана. Напротив, у септембру 2023. године десили су се догађаји у Бањској, који су натерали да се обнови дискусија о могућности новог оружаног сукоба у региону.
Значајно је да је само 10 дана раније у Бриселу одржана нова рунда дијалога уз посредовање ЕУ, која је завршена без резултата. Опет су то биле црвене линије Београда (одбија да призна Косово, чак и де фацто) и Приштине (одбија да формира српску аутономију у виду ЗСО), то је омело напредак у преговорима.
Наравно, странке су имале ове принципијелне ставове пре, него Европа се много променила од почетка процеса нагодбе средином 2010-их. Чинило се да је европски континент центар стабилног мира, а да би Балкан – Западни Балкан, бивша Југославија – коначно требало да постане миран и спокојан регион, попут Европе. Анализирајући јавне изјаве лидера Србије и Косова из тог периода, види се велика жеља да се пронађу начини за нормализацију билатералних односа.
Све је почело да се мења 2014. године, након почетка руске агресије на Украјину. Анексија Крима активирала је српске „јастребове“, који нису видели последице за агресора заузимања територија суседних земаља у Европи. С друге стране, на Косову је рат Русије против Украјине доживљен као нарушавање стабилног поретка и претња за Косово. Штавише, Србија је током 2014-2021. године активно сарађивала у војној сфери са Руском Федерацијом. Тако је добила на поклон војну опрему, извела заједничке вежбе… Једна од последица је био покушај Приштине да делује симетрично – да формира своју војску, или бар да ојача потенцијал Косовских безбедносних снага.
Пуна руска инвазија на Украјину почела је 2022. Србија прекида јавну сарадњу са Русијом у војној сфери, заједничке вежбе, такође. Међутим, Београд наставља да купује руско оружје, не прекида политичке контакте са Москвом и остаје једина европска земља (осим Белорусије) која не уводи санкције Руској Федерацији. У међувремену, српски радикали отворено подржавају руску агресију. “Кад се војска на Косово врати” кампања узима маха.
Између осталих мера је и увођење ограничења употребе српског динара и да се повећа одбрамбени потенцијал (куповина америчких Javelin-а, војни споразум са Турском…).
Дух Бањске
Иако се дијалог под окриљем ЕУ наставља (у Бриселу представници две стране разговарају о питању динара), тензија између Београда и Приштине само расте.
Могући пријем Косова у Вијеће Европе постао је шокантан егзистенцијални изазов за Србију. Чланство у Вијеће Европе означиће искорак Приштине на путу ка пуном признању, што је за Србију апсолутно неприхватљиво.
Хоће ли Београд предузети радикалне кораке у овој ситуацији? Курти уверава да Србија спрема оружани напад, а британским новинарима показује мапу положаја српских војних база у близини граница Косова. Вучић негира све оптужбе, али парадокс је у томе што званични Београд можда не зна за планове српских радикала и руских специјалних служби.
Дана 25. годишњице НАТО бомбардовања Савезне Југославије крајем марта ове године, неколико крајње десних опозиционих партија, које подржавају Путина и десничарска Народна патрола, која није крила своје везе са руском Вагнер групом, организовале протест у центру Београда са транспарентима „ Када се војска врати на Косово“ , „Молите се Богу и држите се Русије“, користећи српску заставу са словом Z која је симбол руске инвазије на Украјину.
Постоји верзија по којој би агенти Кремља могли, уз помоћ Москве, да изазову нереде негде на северу Косова и да би под тим условима војска Србије била принуђена да интервенише „ заштити свој народ на Косову”. Присуство снага НАТО KFOR требало је да ову верзију учини потпуно нестварном, али прича са Бањском је показала да нико не може да гарантује стабилну безбедносну ситуацију на Косову. Рат пуних размера се тешко може очекивати, али регион није довољно заштићен од локалног оружаног сукоба.
Недостатак коначног, јасног решења косовског питања разлог је сталне ескалације, коју Русија лако може искористити за отварање „другог фронта“ против Запада у Европи. Може се десити да званични Београд постане талац руске глобалне игре подизања стопа.
