У протекле четири године, Србија је ефикасно водила две паралелне кампање у Вашингтону. Једна је била усмерена на Бајденову администрацију, а друга на Трампову администрацију. Реторика, приоритети и политичка симболика су се разликовали, али је стратешки циљ остао изузетно доследан: ојачати позицију Србије у Вашингтону без фундаменталне промене њене шире спољнополитичке оријентације.
Током мандата председника Џоа Бајдена, Београд је настојао да увери америчке доносиоце одлука да Србија није неповратно ушла у руску сферу утицаја. Током мандата председника Доналда Трампа, нагласак је померен на личне односе, трансакциону политику и симболичке исказе политичке блискости. Оно што је остало константно током оба периода било је залагање Србије да очува стратешку флексибилност – продубљивање сарадње са Сједињеним Државама тамо где је то било корисно, уз одржавање блиских политичких веза са Москвом. Уместо да реше ту амбивалентност, српске владе, једна за другом, користиле су је као средство за остваривање дипломатске предности.
Амбасадор Кристофер Хил, који је служио у Београду од 2022. до почетка 2025. године, Србији је донео деценије радног искуства у регији и значајан кредибилитет у Вашингтону. Његов приступ је био прагматичан: уместо да захтева јавно геополитичко преусмерење, фокусирао се на проширење практичне сарадње у областима где су се српски и амерички интереси преклапали.
Овај приступ је дао опипљиве резултате. Српски произвођачи оружја, наследници некада значајне југословенске одбрамбене индустрије, тихо су постали важни добављачи муниције Украјини преко посредника у Чешкој, Пољској и другим европским државама. Од 2022. године, вредност ових трансфера процењена је на приближно 800–900 милиона долара. Председник Александар Вучић је доследно описивао овај извоз као обичне комерцијалне трансакције које се обављају са трећим земљама, док их је руска Спољна обавештајна служба јавно осуђивала као „нож у леђа“. Способност Србије да одржи војно-индустријску сарадњу у корист Украјине, а истовремено очува блиске политичке односе са Москвом, илуструје стратегију балансирања која је карактерисала њену спољну политику током овог периода.
Кључни представник Србије у Вашингтону током ових година био је Марко Ђурић, прво као амбасадор у Сједињеним Државама између 2020. и 2024. године, а потом као министар спољних послова. Његова политичка путања илуструје прилагодљивост српске дипломатије. Ђурић је ветеран српског националистичког покрета и памти се као један од организатора протеста 2008. године након проглашења независности Косова, демонстрација које су кулминирале паљењем америчке амбасаде у Београду. Мање од две деценије касније, појавио се као један од главних заговорника ближих веза са Вашингтоном и Израелом, јавно истичући и инструментализујући своје јеврејско порекло и користећи своје знање хебрејског језика у том дипломатском раду.
Његов мандат поклопио се са значајним јачањем односа између Србије и Израела. Србија је наставила војну сарадњу са Израелом након октобра 2023. године, док је компанија Елбит Системс најавила улагање од приближно 2 милијарде долара у погоне за производњу дронова у Србији, на једној од ретких производних локација компаније ван Израела. У јулу 2026. године, Ђурић и амерички државни секретар Марко Рубио званично су покренули стратешки дијалог између САД и Србије, што представља најзначајније институционално достигнуће у билатералним односима током овог периода.
Председник Вучић је често сугерисао да Доналд Трамп ужива широке симпатије међу грађанима Србије. Иако је Доналд Трамп привукао подршку међу деловима српско-америчке дијаспоре — посебно код организација повезаних са републиканским и MAGA политичким мрежама — јавно мњење у самој Србији је генерално било помешаније.
Један од најјаснијих скорашњих примера био је догађај највеће светске организације за мешовите борилачке вештине UFC Fight Night одржан у Београду 1. августа 2026. године. Догађај, који је подржан са приближно 260 милиона динара (око 2,2 милиона евра) владиних средстава, представио је велики транспарент „Председниче Трамп – Србија Вам жели добродошлицу“ истакнут у присуству Трамповог савезника Ричарда Гренела и српског министра финансија Синише Малог. Уследио је након посете Дејне Вајта Београду и два Вучићева интервјуа промовисана на друштвеној мрежи Truth Social, формирајући низ веома видљивих политичких порука усмерених публици блиској Трамповој администрацији.
Није се сваки покушај показао успешним. Вучићева планирана посета Мар-а-Лагу у мају 2025. године завршила се усред опречних навода који су се односили на здравствене проблеме и извештаја – које је Бела кућа оспорила – да му је ускраћен састанак са америчким председником.
Значајнији неуспех представљао је предложени, 500 милиона долара вредан подухват обнове комплекса бившег Генералштаба Југословенске народне армије, уништеног током НАТО-ове ваздухопловне кампање 1999. године, иза којег је стајао Кушнер. Пројекат је доживео неуспех након што су српски званичници оптужени због навода да је документације којом је одобрено рушење заштићеног комплекса Генералштаба било фалсификовано. Кушнерова компаније се поукла из подухвата крајем 2025. године.
Иза дневнo-политичких збивања стоји релативно конзистентан скуп америчких стратешких интереса.
Диверзификација енергије остаје централни приоритет. Вашингтон је подржао напоре да се смањи зависност Србије од Гаспрома вршећи притисак на Нафтну индустрију Србије (НИС), док је мађарски МОЛ истраживао могућности премузимања контролног удела у власништву.
Критичне сировине представљају још један важан стратешки приоритет. Српско налазиште литијума Јадар сматра се једним од најзначајнијих потенцијалних извора литијума у Европи, са капацитетом да задовољи значајан део будуће европске потражње за производњом батерија.
Србија се истовремено труди да одржи равнотежу у односима са Европом. Наставила је да диверзификује изворе војне набавке куповином француских борбених авиона, шпанских транспортних авиона и немачких хеликоптера, чиме постепено повећава интероперабилност са западним партнерима.
Коначно, релативно конзистентна сарадња Србије са Израелом и Уједињеним Арапским Емиратима издваја је од неколико других држава у југоисточној Европи и доприноси њеној перципираној стратешкој вредности у Вашингтону.
Узети заједно, ови интереси представљају прагматичније, интересом вођено образложење за ангажман него шири програм демократије и доброг управљања који је често доминирао јавним расправама током администрације Џоа Бајдена
Поднесци Закона о регистрацији страних агената (FARA) указују да Србија тренутно годишње троши приближно између 3,2 и 5 милиона долара на лобистичке активности у Вашингтону кроз комбинацију државних институција и приватних субјеката. Владини уговори укључују фирме као што су KARV, BGR Government Affairs, Valcour, CRB Global и Yorktown Solutions, док приватне компаније попут Millennium Team и Maneks финансирају додатно лобирање повезано са пројектима као што су Belgrade Waterfront и Expo 2027.
Ове лобистичке активности усмерене су ка различитим циљевима, укључујући Косово, америчке санкције које утичу на НИС, противљење резолуцији о Сребреници и промоцију Expo 2027. Међутим, обим тих циљева је придонео стварању релативно распршене лобистичке агенде која се, према оцени више аналитичара, тешкјо успева супротставити дугогодишњем скептицизму према Србији који постоји унутар делова америчког спољнополитичког естаблишмента.
Поређења ради, Република Српска је следила ужу и фокусиранију стратегију лобирања. Кроз уговоре са Мекгинисом Локриџом и Лукасом Комптоном, заједно са већином регистрација FARA везаних за Босну, Бања Лука се концентрисала на један циљ: оспоравање санкција наметнутих њеном руководству. Та кампања је кулминирала у октобру 2025. године уклањањем Милорада Додика и бројних сарадника са листе санкција Министарства финансија САД. Знатно већи лобистички напори Србије генерисали су шири приступ у Вашингтону, али мање упоредивих политичких исхода. Америчке тарифе и санкције које утичу на НИС углавном су остале на снази упркос повећаним трошковима за лобирање.
Српски политички актери у Црној Гори представљају много мању компоненту ове регионалне слике, али и они настоје да искорист јачање српског присуства у Вашингтону. Прва посета Вашингтону Милана Кнежевића, најизраженије проруског политичара у земљи, прошлог месеца укључивала је састанак са конгресменком Аном Паулином Луном, док су остали контакти били углавном ограничени на сусрете са млађим особљем конгреса и истраживачких института. Његов главни политички конкурент међу српским политичким актерима у Црној Гори, председник парламента Андрија Мандић, много ефикасније гради везе у Вашингтону. Његова саветница, Нађа Офнер Бокан, слично Марку Ђурићу, инструментализује везе са јеврејско-америчком дијаспором како би унапредила српске националистичке интересе који нису директно под контролом Београда и нису увек усклађени са интересима Београда.
Сам Конгрес остаје подељен у свом приступу Србији. Посланик Џо Вилсон залагао се за то да се Београду одузме улога домаћинма Парламентарне скупштине ОЕБС-а 2027. године, позивајући се на забринутост у вези са руским, кинеским и иранским утицајем, док је Српски клуб посланице Клаудије Тени у априлу 2026. године био домаћин првог конгресног брифинга Пупинове иницијативе.
Сарадња Србије са Вашингтоном све више функционише на два паралелна колосека.
Један се у великој мери ослања на политичку симболику, јавне догађаје и поруке усмерене на конзервативну публику повезану са Трамповим покретом. Други се састоји од конвенционалнијег дипломатског ангажмана који се спроводи преко српске амбасаде, Министарства спољних послова и организација попут Пупинове иницијативе, које су настојале да изграде дугорочније институционалне односе са доносиоцима политичких одлука преко страначких линија.
Српско-америчка дијаспора одражава многе од тих истих подела. Неке организације су се блиско повезале са садашњом српском владом и републиканским политичким мрежама, док друге остају критичне према председнику Вучићу и одржавају везе са протестним покретима у Србији који су се појавили након урушавања надстрешнице железничке станице у Новом Саду 2024. године.
Друга димензија односа Србије са Вашингтоном тиче се обавештајне и безбедносне сарадње.
Документација Амнести интернешенела објављена током 2024. и 2025. године наводи да је српска Безбедносно-информативна агенција (БИА) користила технологије надзора – укључујући НовиСпај, Пегаз и Целебрајт (NoviSpy, Pegasus и Cellebrite) – против новинара, активиста и, у неким случајевима, појединаца повезаних са европским институцијама. Извештаји су такође указивали на притисак усмерен на припаднике српске дијаспоре у иностранству. Иако се ови наводи тичу домаћих и транснационалних безбедносних пракси, а не саме билатералне дипломатије, они неизбежно утичу на перцепцију међу западним обавештајним и агенцијама за спровођење закона у вези са широм стратешком оријентацијом Србије.
Улога Русије у српској политици протеже се даље од саме дипломатије. Она је уткана у дугогодишње енергетске односе, обавештајну сарадњу, политичке мреже и домаће наративе који су обликовали српску политику деценијама, ако не и вековима. Ови структурни фактори ограничавају степен у којем Србија може – или је спремна – да се одлучно креће ка једном геополитичком блоку.
Током протекле деценије, администрације Трампа I, Бајдена и Трампа II тежиле су ангажману са Београдом користећи различите методе. Док је једна наглашавала институционалну сарадњу и постепено усклађивање, друга је преферирала личну дипломатију и трансакциону политику. Оба приступа су отворила простор за практичну сарадњу, посебно у одбрани, енергетици и регионалној безбедности. Међутим, ниједан од њих није фундаментално променио стратешко балансирање Србије између Истока и Запада. Вашингтон је обезбедио већи приступ и постигао сарадњу по специфичним политичким питањима, али Србија наставља да води спољну политику која тежи да максимизира њен простор за маневар, а не искључиво да је сврста уз један геополитички табор.
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
