Државни удар, други део – Миодраг Влаховић

Хапшење бившег главног специјалног тужиоца Црне Горе (ГСТ) Миливоја Катнића је догађај који има вишеструка значења и има политичке и безбједносне конотације и посљедице.

Катнићевим хапшењем употпуњен је списак лица која су учествовала у процесуирању оптужених за учешће у покушају државног удара 2016. године. Првостепена пресуда, која је јасно инкриминисала главне учеснике те афере – Андрију Мандића, председника Нове српске демократије (четничког војводу и актуелног председника Скупштине Црне Горе) и Милана Кнежевића, председника Демократске народне партије – касније је, због техничких грешака (према неким сведочењима – нимало случајно) поништена на другостепеном суду.

Ово је уједно и финале дугогодишње оркестриране кампање, којом су стигматизоване и дезавуисане државне институције и људи који су укључени у судске процесе, али и шире – све политичке снаге и појединци који су се супротстављали великосрпској политици и руском утицају у Црној Гори. Протагонисти тог догађаја од пре осам година, иза којег, према свим информацијама америчких и британских обавештајних кругова, стоји руски ГРУ, сада су утицајни део владајуће коалиције у Црној Гори. Њихов дефинитивни антизападни и анти-НАТО, односно просрпски и проруски став је окосница њихове идеологије и политике. Зато је њихов отпор црногорском признању Косова логичан, а неслагање са црногорским државним суверенитетом и независношћу имплицитно. Блискост, а у многим сегментима, зависност од Цркве српске такође не треба додатно објашњавати.

Три нивоа проблема посебно се јављају када је у питању лишавање слободе бившег ГСТ Катнића.

Формална (претпостављена) оптужница, односно непосредни повод/изговор за његово хапшење је, према свим информацијама, Катнићева веза са наводним илегалним уласком у Црну Гору, прије неколико година, двојице челних људи српског подземља. Колико је ова сумња основана, односно да ли може да постане оптужница, требало би да покаже стручна и непристрасна истрага. Коментатори су већ истицали да је реч о пословима и задацима из делокруга рада и овлашћења полиције, а не Тужилаштва, те да је цео случај далеко од јасног. Али треба сачекати формалну оптужницу – ако је уопште буде – па тек тада може бити јасно да ли ће и за шта Катнић бити формално оптужен.

Други ниво приче је много важнији. У томе се може сакрити и прави разлог читаве операције. На такав закључак упућују егзалтиране и реваншистичке реакције владајућих политичких кругова и медија и њима блиских „стручњака“, међу којима се издвајају поједини „новинари“ – чија се имена врло често помињу у пресретнутим СКИ комуникацијама чланова организованог криминала групе у Црној Гори, као и поједини представници цивилног/„грађанског“ сектора, који већ тријумфално суде Миливоју Катнићу, као наводном највишем представнику криминализованих државних институција.

У том смислу, самим хапшењем бившег ГСТ-а и његовим фотографијама са лисицама постигнут је централни циљ: пропагандни компромис свега што је овај човек – по много чему нетипичан и несумњиво храбар човек – урадио у својој каријери. Посебно, односно – суштински – да је подигао оптужницу против Мандића и Кнежевића. Тако је клевета г. Катнић заправо кључни елемент намјере/пројекта да се разум елиминише из случаја државног удара 2016. године, исмеје и коначно свргне, тако да се његови протагонисти ослободе неизвесности и страха у ишчекивању поновљеног суђења.

Својеврсно ретуширање (скорије) историје – брисање покушаја државног удара и ослобађање инкриминисаних, са јасним политичким и безбедносним последицама – срж је онога што се дешава. Зато је хор „суочавања са криминалом“ тако снажно промовисан са истих адреса које су биле кључне на оно што је окончано на парламентарним изборима у августу 2020. године. Неуспех 2016. претворен је у „победу народа“ 2020. године, другачијим тактикама и различитим средствима, а та победа је четири године касније добила своју завршницу у реализацији оних интереса и циљева који нису остварени 2016. године.

Трећа, коначна, димензија читавог догађаја је јасна: дефинитивно компромитовати државно и политичко руководство и њихове тековине (пре свега повратак црногорске државне независности, али и чланство у НАТО). Назире се и крајњи циљ, за који српско-руски пропагандисти и специјалци већ припремају терен: хапшење Мила Ђукановића. Зато се провлачи између редова, у текстовима са насловима и порукама да се „сужава круг” и са илустрацијама које у позадини приказују Ђукановића… То би био увод у коначно обрачунавање с постулатима цивилне, секуларне, суверене и неовисне Црне Горе. Индикатори општег урушавања тих вредности и достигнућа су свеприсутни и не могу се занемарити, чак ни у сврхе супероптимистичких намера да ће Црна Гора, и поред свих назадовања и инволуција у последње четири године, направи одлучујуће искораке у контексту будућег чланства у ЕУ.

Ако око тога, крајњег циља реваншистичке политике, може бити икаквог двоумљења или сумње, онда је сасвим јасно да цијела операција хапшења Миливоја Катнића суштински служи разувјеравању, застрашивању, маргинализацији и стишавању опозиционог и критичког мишљења и дјеловања у Црној Гори. С тим у вези, не може се оспорити успех инфилтратора и оних који су наредили хапшење бившег ГСТ-а.

У међувремену, Црна Гора, у контексту европске агенде, према многим изворима, очекује да ће на љето добити ИБАР (Интерим Бенчмаркс Ассессмент Репорт), који се тиче саме владавине права.

Готово је трагикомично да се владавина права, па чак и у контексту испуњавања европских критеријума и стандарда, може промовисати својом најгрубљом антитезом. Узнемиравање и линч прете да избришу саму претпоставку невиности из јавног дискурса. То је европски стандард, па не може и не смије престати да буде црногорски.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра