Након „часовних разговора” средином марта између председника Србије Александра Вучића и председника босанско-херцеговачког ентитета Републике Српске Милорада Додика, у присуству Патријарха српског Порфирија, најављено је одржавање великог Васкршњег сабора Србије и Републике Српске. Одржаће се на православни Васкрс, који ове године пада непосредно пред прославу Ђурђевдана.
Председник Србије је у свом карактеристичном стилу најавио да ће скупштина донети одлуке о „важним питањима опстанка српског народа у домовини, његовог економског напретка, очувања српског језика и ћириличног писма и заједничке културне баштине“.
Александар Вучић не пропушта прилику да направи драму и око мањих и великих питања. Оно што спољни посматрачи често занемарују јесте да његове регионалне и међународне активности увек морају да утичу на унутрашњу политичку динамику у Србији. Србија је тренутно у јеку предизборне кампање за изборе у главном граду Београду након што су прошлогодишњи избори довели политичке субјекте у ћорсокак у којем је формирање локалне власти у престоници било немогуће. Београд је важан не само симболички као престоница, већ и по својој величини, јер у њему живи 20 одсто српског становништва. Штавише, промена власти у Београду би потенцијално могла да изазове домино ефекат у целој Србији, слично ономе што се дешавало 1990-их када је промена у Београду претходила промени режима на националном нивоу.
Ауторитарни режими широм света имају прилично синхронизован план када је реч о активностима које су ауторитарне вође спремне да предузму да би одржале власт: притисак на медије и цивилно друштво, застрашивање, национална и етничка хомогенизација, подривање права мањинских заједница, у екстремним случајевима, провоцирање оружаног сукоа. Милошевићев и Путинов режим служе као претходници и узори Вучићевом систему у том погледу. Важно је не заборавити да је актуелни председник Србије био министар пропаганде за време Милошевићевог режима.
У том светлу, најаву овог догађаја, чије припреме трају последњих година, треба посматрати кроз кампање везане за промоцију „српског света“, попут неуспешног Дана српске заставе који се обележава у септембру сваке године.
Првобитни свесрпски сабор
Текст песме „Слобода“ популарног загребачког бенда „Азра“ из осамдесетих каже „Ко се не сећа, дођите да то поново проживите“. Стога би они који се не сећају осамдесетих могли помислити да има нешто ново у овим потезима Вучића и Додика, а заправо је то само ехо великих „народних дешавања“ с краја осамдесетих. Кампања „српског буђења“, која је кулминирала ратовима и распадом Југославије.
Кулминација је био управо догађај који Вучићу вероватно служи као узор за овогодишњи Васкршњи сабор – велики Газиместански сабор 1989. године на коме је Милошевић стао на крај СФРЈ.
Након смрти Јосипа Броза Тита, Југославија је запала у политичку и финансијску кризу. Доспели су дугови за скупу социјалну државу и самоуправни социјалистички систем, а титоизам као кохезиони фактор није наџивео југословенског диктатора. Парола „и после Тита Тито“ остала је да виси у ваздуху.
Прве варнице су избиле на Косову, а Србија је бурно одговорила. Након одласка на Косово, Милошевић је доживљаван као месија српског националног покрета, што га је навело да изведе државни удар у оквиру Комунистичке партије Србије, током којег је смењен бивши лидер Иван Стамболић, којег је Милошевићева тајна полиција касније убила пред изборе 2000.
Уз помоћ Српске академије науке и уметности и Српске православне цркве покренута је кампања „српског препорода” и покренут је низ догађаја и демонстрација које су довеле до преврата унутар комунистичких партија Војводине, Косова и Црна Горе. Све је кулминирало окупљањем стотина хиљада људи на Газиместану, месту Косовске битке, поводом обележавања његове шестогодишњице. Косовски мит заузима значајно место у српској националној митологији, а мобилизациони потенцијал овог догађаја навео је Србију да се прилично самоуверено приближи осталим републикама СФРЈ са захтевом за редефинисање односа унутар земље, у чему је према Милошевићевој визији, Србија требала да заузме „место које заслужује“, односно централну и доминантну улогу у Југославији. Како то другима није одговарало и како је Милошевић био спреман за то, покренут је пројекат мале Југославије или велике Србије у којој би живели сви Срби. Овај пројекат је довео до крвавих ратова на простору бивше Југославије, распада земље и потпуне изолације Србије и Црне Горе.
Сверуска скупштина као узор
Било да је у питању синхроницитет, дух времена или координација, не може се дефинитивно тврдити, али модели Руског света и Велике Србије истовремено постоје и коегзистирају са многим паралелним и аналогним преклапањима у дизајну и унутрашњој динамици.
Ово што се сада дешава у Украјини изгледа као закаснела ланчана реакција у поређењу са оним што се догодило у Југославији.
У Совјетском Савезу први проблеми су почели и на периферији. Први протести избили су у Казахстану као резултат етничких тензија. Трагедија у Тбилисију у априлу 1989. године, као и етничке тензије око Нагорно-Карабаха, захтевале су одговор централних власти у Москви.
Попут „народних догађаја“ и 600. годишњице Косовске битке, у Русији је 1988. покренута масовна манифестација обележавања миленијума Крштења Руса. Међутим, због бојкота Цариграда, као и скромних уз подршку државе, ова кампања није значајно утицала на националну и етничку хомогенизацију онога што руски национализам сматра јединственим руским етничким простором (Белорусија, Русија и Украјина). Међутим, 1993. године Руска православна црква је, на идеју садашњег патријарха Кирила, који је тада био митрополит смоленски и калињинградски Руске православне цркве, формирала Светски сабор Руса, као одговор на „тешки период националне историје, када је руском народу било потребно јединство“. Ово се наводи на сајту Скупштине под одељком „О нама“, а наводи се и следеће: „Руси су вековима живели на територији једне земље и уједињени су заједничком државношћу и заједничким духовним вредностима. Од 1991. године Руси су постали подељени људи…“ Звучи познато. Руски патријарх Кирил је на последњој Светској скупштини, крајем марта, изјавио да се у Украјини води „свети рат“.
Свесрпски сабор
Иако је Вучић након поменутог састанка са Додиком „у присуству патријарха Порфирија“ најавио Скупштину Србије и Републике Српске, Милорад Додик је недавно рекао да ће сабор бити проширен и на регион: „Сабор ће окупити политичке елите Републике Српске и Србије, политичке представнике Црне Горе, Косова, дијаспоре, укључили би академије наука Републике Српске и Србије, па чак и академике наука Црне Горе који желе да учествују и представнике Српске православне цркве.
Српски пропагандиста, редитељ и бивши добровољац паравојне формације Драгослав Бокан говорио је за руску пропаганду РТ, потврдивши шири свесрпски дневни ред окупљања, називајући овај догађај делом шире одбране. „Ако дође до одвојеног напада на Републику Српску, а онда слабљење Србије и врацање Црне Горе црногорству – онда смо готови, јер ће нас онда дезинтегрисати, као што већ покушавају.
Из Црне Горе огласио се Милан Кнежевић, лидер проруског српског ДНП-а, који је један од лидера у скупштинској већини који ће ускоро ући у Владу. Он је на мрежи „Икс“ рекао: „Једини одговор на покушаје геноцида над српским народом, отуђивања Косова, одсецања наше историје, губитка идентитета је Скупштина“.
Парламентарна опозиција Србије неће учествовати на овом скупу. Критички је реаговао посланик опозиције и један од њених лидера Павле Грбовић: „Чињеница је да сваки пут када се власт СНС нађе у тешким околностима – а оне су тренутно бројне, с обзиром да се ради о режиму ухваћеном у изборној крађи и суочени са потпуним застојем европских интеграција и европских фондова, прибегавају псеудопатриотском вајлд карду и стварању атмосфере на ивици сукоба и инцидената, где се поново врши мерење ових патриотских крвних лоза, где се поново ствара фамозно јединство по Путиновом моделу управљања“.
Реаговало је и цивилно друштво. Соња Бисерко из Српског хелсиншког одбора каже за Глас Америке: „Он [Вучић] ово организује на идеји заједништва; ‘српски свет’ се манифестује кроз његове честе сусрете са Додиком и Порфиријем“, каже Бисерко и оцењује да заснива се на очекивањима да ће се међународне околности променити – „Победа Путина, победа Трампа се очекује… Тако да они стално прате дешавања у ширем међународном контексту очекујући да се плима окрене у њихову корист. Одатле Вучићево колебање, балансирање цело време се заснива на тим проценама, перцепцијама или очекивањима“.
Све у свему, скупштина и њен делокруг би, по свему судећи, требало да остану ограничени у домету и намери да мобилишу критичну масу за сваки регионални сукоб. Вучићев режим за то није способан. Оно што би могло да буде успешно јесте унутарстраначка хомогенизација Вучићевог СНС-а и владајуће коалиције, мада и то остаје под знаком питања.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
