Велику пажњу црногорске јавности изазвао је недавни сусрет амбасадорке Кристине Оане Попе, шефице Делегације ЕУ у Подгорици, и Андрије Мандића, председника Скупштине Црне Горе и председника Нове српске демократије (НСД).
Разлог за то је била тробојна српска застава, такозвана „национална српска застава“, која под тим именом и у том изгледу/боји постоји само у Србијиу и Републици Српској.
Расправе о тој нелегалној у Црној Гори застави, којом господин Мандић жели, с једне стране, да истакне своју димензију „представника српског народа у Црној Гори“, а с друге стране да настави политику маргинализације црногорске националне и државних симбола, покрили су централно питање везано за тај састанак: зашто се то догодило и какве су његове реперкусије?
Дипломате земаља Европске уније, баш као и њихове америчке колеге, у периоду након јунских ванредних избора, инсистирале су, како у јавним приликама, тако и током дипломатских комуникација, да проруски и (дакле) просрпски политичари и странке не треба да буду део нове 44. Владе Црне Горе. Тај притисак није био довољан. И председник Милатовић и премијер Спајић игнорисали су позиве са Запада. Андрија Мандић је постао председник парламента, на начин који је показао зависност Покрета Европа сада од његове подршке формирању Владе. Поврх тога – планирана је и „реконструкција”/реконструкција Владе – која би требало да се деси током ове године – у којој би нека министарска места заузели представници коалиције коју предводе НСД и Андрија Мандић.
Европске и америчке дипломате су избегавале састанке и комуникацију са господином Мандићем. Изузеци су били ретки и углавном мање релевантни – осим за састанак који је одржан у Будимпешти, током састанка председника парламената Западног Балкана, када је Оливер Вархељи, контроверзни европски комесар за добросуседске односе и проширење имао састанак (званично: љубазни) код господина Мандића. Од тада није било званичне јавне комуникације са проруским председником црногорског парламента.
Зато посета амбасадора Попе отвара читав низ питања.
Јасно је да њен потез није израз њене личне преференције, тј. независна одлука. Румунска дипломата – која не може да избегне критике због своје веома благе и попустљиве политике према властима од августа 2020. до сада – није могла да се усуди на такав чин без јасног сигнала Брисела. (Тешко је, у том смислу, одредити тачну адресу са које је могло стићи упутство за састанак, али је мање вероватно да господин Вархељи има моћ да сам донесе такву одлуку.)
Комуникацију амбасадора ЕУ са господином Мандићем стога треба тумачити првенствено као испитивање могућности – од стране Брисела – начина и метода вођења што конструктивније и одрживије комуникације са проруским партијама у црногорској политици. С друге стране, многи аналитичари то виде као одлуку, односно као отварање могућности за коначну одлуку, што би значило наставак политике попуштања и подметања проруским и просрпским елементима у Црној Гори и западним Балкан. У оваквом тумачењу неизбежно је повезивати се са ситуацијом у Србији и позицијом Александра Вучића, чији је главни (и да кажемо најпослушнији) савезник у Црној Гори управо господин Мандић. Ту димензију оваквог европског потеза никако не треба искључити из анализе.
Чињеница је да таква „политика толеранције“, односно прећутна, али јасна подршка отвореној проруској политици у Црној Гори, умањује шансе Црне Горе за брзо учлањење у ЕУ. Реторика ће остати оптимистична – што је, уосталом, била изјава из кабинета амбасадора Попе. „Црна Гора треба вредно да ради и напредује, сва врата су отворена, очекују се реформе у којима треба да учествује и Скупштина…“
Иза тог оптимизма крије се веома сложена унутрашња ситуација у Црној Гори, али и неспремност ЕУ да предузме одлучне кораке који би и најмањег кандидата за чланство у ЕУ заиста приближили том далеком циљу.
На црногорској страни приче је Покрет Европа сада, на чијем челу су председник противничке странке Спајић и његов потпредседник Милатовић. Њихове идеолошке одреднице су, заправо, веома блиске онима које дели Мандић. Разлика је претежно у реторици, док премијер Спајић не сме да заборави своју незаинтересованост за политику, односно неспремност да се оглашава на политичке теме. Што његову опседнутост финансијским и економским темама само чини мање веродостојном.
На европској страни постоје различити ставови и тумачења – који се разликују од земље до земље – али који, као резултат у Бриселу, дају инертну и неефикасну политику према Црној Гори и земљама Западног Балкана.
Зато је комуникација госпође амбасадорке и господина предсједавајућег најава наставка те инерције и лоших вијести – и за Црну Гору и за Европу.
Ако, дакле, дође до европског заокрета – он је усмерен у погрешном правцу.
Миодраг Влаховић
