Veliku pažnju crnogorske javnosti izazvao je nedavni susret ambasadorke Kristine Oane Pope, šefice Delegacije EU u Podgorici, i Andrije Mandića, predjsednika Skupštine Crne Gore i predjsednika Nove srpske demokratije (NSD).
Razlog za to bila je trobojna srpska zastava, takozvana “nacionalna srpska zastava”, koja pod tim imenom i u tom izgledu/bojama postoji samo u Srbiji i Republici Srpskoj.
Rasprave o toj nelegalnoj u Crnoj Gori zastavi, kojom gospodin Mandić želi, s jedne strane, da istakne svoju dimenziju “predstavnika srpskog naroda u Crnoj Gori”, a s druge strane da nastavi politiku marginalizacije crnogorskih nacionalnih i državnih simbola, pokrile su centralno pitanje vezano za taj sastanak: zašto se to dogodilo i kakve su njegove reperkusije?
Diplomate zemalja Evropske unije, baš kao i njihove američke kolege, u periodu nakon junskih vanrednih izbora, insistirale su, kako u javnim prilikama, tako i tokom diplomatskih komunikacija, da proruski i (dakle) prosrpski političari i stranke ne treba da budu deo nove Vlade Crne Gore. Taj pritisak nije bio dovoljan. Ni predjsednik Milatović ni premijer Spajić ignorisali su pozive sa Zapada. Andrija Mandić postao je predjsednik parlamenta, na način koji je pokazao zavisnost Pokreta Evropa sada od njegove podrške formiranju Vlade. Povrh toga, planirana je i “rekonstrukcija”/rekonstrukcija Vlade – koja bi trebalo da se desi tokom ove godine – u kojoj bi neka ministarska mesta zauzeli predstavnici koalicije koju predvode NSD i Andrija Mandić.
Evropske i američke diplomate su izbjegavale sastanke i komunikaciju sa gospodinom Mandićem. Izuzeci su bili retki i uglavnom manje relevantni – osim za sastanak koji je održan u Budimpešti, tokom sastanka predsjednika parlamenata Zapadnog Balkana, kada je Oliver Varhelyi, kontroverzni evropski komesar za dobrosusedske odnose i proširenje, imao sastanak (zvanično: ljubazni) kod gospodina Mandića. Od tada nije bilo zvanične javne komunikacije s proruskim predsjednikom crnogorskog parlamenta.
Zato posjeta ambasadora Pope otvara čitav niz pitanja.
Jasno je da njen potez nije izraz njenih ličnih preferencija, tj. nezavisna odluka. Rumunska diplomata – koja ne može da izbjegne kritike zbog svoje vrlo blage i popustljive politike prema vlastima od avgusta 2020. do sada – nije mogla da se usudi na takav čin bez jasnog signala Brisela. (Teško je, u tom smislu, odrediti tačnu adresu sa koje je moglo stići uputstvo za sastanak, ali je manje verovatno da gospodin Varhelyi ima moć da sam donese takvu odluku.)
Komunikaciju ambasadora EU sa gospodinom Mandićem stoga treba tumačiti prvenstveno kao ispitivanje mogućnosti – od strane Brisela – načina i metoda vođenja što konstruktivnije i održivije komunikacije sa proruskim partijama u crnogorskoj politici. S druge strane, mnogi analitičari to vide kao odluku, odnosno kao otvaranje mogućnosti za konačnu odluku, što bi značilo nastavak politike popuštanja i podmetanja proruskim i prosrpskim elementima u Crnoj Gori i zapadnom Balkanu. U ovakvom tumačenju neizbežno je povezivati se sa situacijom u Srbiji i pozicijom Aleksandra Vučića, čiji je glavni (i da kažemo najposlušniji) saveznik u Crnoj Gori upravo gospodin Mandić. Tu dimenziju ovakvog evropskog poteza nikako ne treba isključiti iz analize.
Činjenica je da takva “politika tolerancije”, odnosno prećutna, ali jasna podrška otvorenoj proruskoj politici u Crnoj Gori, umanjuje šanse Crne Gore za brzo učlanjenje u EU. Retorika će ostati optimistična – što je, uostalom, bila izjava iz kabineta ambasadora Pope: “Crna Gora treba vredno da radi i napreduje, sva vrata su otvorena, očekuju se reforme u kojima treba da učestvuje i Skupština…”
Iza tog optimizma krije se vrlo složena unutrašnja situacija u Crnoj Gori, ali i nespremnost EU da preduzme odlučne korake koji bi i najmanjeg kandidata za članstvo u EU zaista približili tom dalekom cilju.
Na crnogorskoj strani priče je Pokret Evropa sada, na čijem čelu su predsednik protivničke stranke Spajić i njegov potpredsednik Milatović. Njihove ideološke odrednice su, zapravo, veoma bliske onima koje deli Mandić. Razlika je pretežno u retorici, dok premijer Spajić ne sme da zaboravi svoju nezainteresovanost za politiku, odnosno nespremnost da se oglašava na političke teme. Što njegovu opsednutost finansijskim i ekonomskim temama samo čini manje verodostojnom.
Na evropskoj strani postoje različiti stavovi i tumačenja – koji se razlikuju od zemlje do zemlje – ali koji, kao rezultat u Briselu, daju inertnu i neefikasnu politiku prema Crnoj Gori i zemljama Zapadnog Balkana.
Zato je komunikacija gospođe ambasadorke i gospodina predsedavajućeg najava nastavka te inertnosti i loših vesti – i za Crnu Goru i za Evropu. Ako, dakle, dođe do evropskog zaokreta – on je usmeren u pogrešnom pravcu.
Miodrag Vlahović
