Анти-владини протести одвијају се свакодневно већ четири и по месеца. Демонстранти сада захтевају оставку премијера Едија Раме – што је потез без преседана у Албанији још од пада комунистичке диктатуре 1991. године.
Многи су, током лета, чули за „Револуцију фламингоса” – масовне, мирне протесте против туристичког комплекса који Џаред Кушнер и Иванка Трамп планирају да изграде у заштићеном подручју Вјоса-Нарта и на острву Сазан, где, поред бројних других врста птица, живе и фламингоси. Савршено место за одмаралиште!
Концептуално решење, генерисано уз помоћ вештачке интелигенције, указивало је на то да су Трамп и Кушнер под појмом „еколошки прихватљиво” подразумевали огроман комплекс са неутралним, смеђим зидовима и тек понеким жбуном. Процена утицаја на животну средину није сматрана потребном, а Рама је дао зелено светло да се одмах почне са ограђивањем и изградњом. Локално становништво је започело протест 31. маја, али су наишли на бруталност без преседана од стране плаћених насилника који су се представљали као приватно обезбеђење. Све то полиција је посматрала скрштених руку и обореног погледа. Већ сутрадан, протест се преселио у Тирану, окупио импресиван број људи и убрзо прерастао у протест против целокупног политичког система.
Током 137 дана, протести су остали потпуно мирни. Остварили смо неколико малих победа, али смо од Раме углавном добијали застрашивање, презир и равнодушност. Један од најтежих удараца била је донација од 4,2 милиона евра за концерт Канјеа Веста – новац узет из фонда за хитне случајеве у тренутку док су шумски пожари харали Албанијом, а наша главна јавна болница била принуђена да путем платформе „GoFundMe” тражи помоћ због очајних услова у којима функционише.
Како је протест „Фламингоси” ескалирао
Како је лето одмицало, број демонстраната се смањивао. Не желећи да наш труд пропадне, полагали смо наде у студенте, очекујући да ће они поново покренути протесте с почетком нове школске године. Студенти, сити очајног стања у албанском образовном систему, бојкотовали су универзитете и средње школе, те изашли на улице, где су протести попримили насилан карактер.
Од 13. октобра, паљене су зграде владе, демолиране банке и пословни објекти, рушени саобраћајни знаци, запаљене канте за смеће, а полиција гађана камењем с уличне калдрме. Нема више мирних вечерњих окупљања, са знаковима ружичастих фламингоса и просторима за децу. Протести сада трају од јутра па све до дубоко у ноћ. Иако дуги делови протеста остају мирни, сви су свесни да би насиље могло да избије у сваком тренутку.
Реакција државе
Одговор полиције преточио се у растући списак кршења људских права: пребијање палицама и гвозденим шипкама; испаљивање гумених метака у горњи део тела и главу, при чему су најмање две особе остале без вида; готово непрестано коришћење сузавца; употреба водених топова; отмице које спроводе полицајци у цивилу без службених значки – тако да не можете знати да ли вас хапсе или сте жртве трговине људима; као и масовна, незаконита хапшења, која обухватају и малолетнике, уз бројне извештаје о екстремном злостављању у полицијским станицама. Повређеним демонстрантима се ускраћује приступ болницама или их хапсе већ на самом улазу, а полиција прати људе до њихових кућа како би их ујутру ухапсила.
Чак су и службе хитне помоћи окренуте против нас. Возило хитне помоћи редовно пролази кроз масу, а демонстранти се увек склањају у страну, претпостављајући да је некоме потребна помоћ. Међутим, у њему се обично налазе полицајци који бацају сузавац у масу, или возило служи искључиво за допремање опреме полицији. Наш импровизовани пункт за прву помоћ и храну такође је више пута био мета водених топова и сузавца.
Ни новинари нису поштеђени: многи су били изложени застрашивању или директним нападима полиције.
Недавно су ме на улици зауставиле особе за које могу да претпоставим да су полицајци – иако никада нису показали службену значку – и натерале ме да испразним торбу и покажем им последње забележене фотографије на телефону. Ето шта држава спроводи над младим људима који желе бољи живот.
Полицајци на првим линијама протеста добили су и новчану награду од 2.500 евра по особи – што је отприлике преостали износ у нашем фонду за хитне случајеве. Рама тврди да ће свако ко се налази у близини насилног демонстранта бити третиран као насилник и ухапшен. Он наводи да је формирана посебна владина група која саставља „црне листе” демонстраната, уз претњу да ће они бити приморани да плате штету, да им неће бити дозвољено коришћење јавног превоза (попут возова – иако у Албанији возова нема), боравак у хотелима, путовања у земље ЕУ и друго.
Дијалог или оставка
Наш премијер, иначе бивши уметник, приређује необичну уметничку поставку: сваког дана на степеницама испред свог кабинета излаже различите столице, а на њима оставља папире на којима пише „дијалог”. Демонстранти у томе препознају замку и одбијају понуду. На потпуно исти начин Рама је својевремено неутралисао масовне студентске протесте 2018. године, сводећи њихове захтеве на апсолутни минимум – који ни до данас није испуњен. Једина ствар коју од њега траже јесте да поднесе оставку.
Рама каже да неће поднети оставку. Оптужује опозицију да стоји иза немира – иако су опозициони политичари били извиждани на скуповима – а као главне организаторе именовао је Иран, Русију, Грчку, „Антифу” и друге. Недавно је именовао неколико демонстраната, тврдећи да су они криминалци и дилери дроге, а не студенти. Ти демонстранти су изашли у јавност, откривених лица и са личним документима у рукама, како би оповргли његове тврдње. Један од њих је одличан студент медицине, док су остали обични грађани без криминалног досијеа; једина заједничка ствар им је то што су бар једном били ухапшени током мирних протеста.
137 дана мира, 13 дана пожара
Насилни преокрет само је потврдио исправност става демонстраната који су учествовали у оних 137 мирних дана. Они су и даље на првој линији: помажу повређенима и одбацују сузавац даље од окупљене масе.
Људи желе да живе у демократској земљи. Ово је кулминација 35-годишње фрустрације нагомилане од пада комунистичке диктатуре. Овакви протести су у Албанији реткост и обично наговештавају велику промену режима. Ово је револуција, а револуције нису мирне.
Током марша у Тирани, студенти су узвикивали: „Револуција!”, „Рама, оставка!” и „Полиција – криминалци!” Већина демонстраната подржава овакав вид протеста, али осуђују – иако ређе – случајеве уништавања приватне имовине.
Подршка обичних људи била је недвосмислена. У Тирани живи готово половина становништва Албаније; док су демонстранти трчали кроз град бежећи од полиције, водених топова и сузавца, возачи су трубили, а људи су дизали песнице у знак солидарности. Многи други нас подржавају, али се не усуђују да протестују из страха да ће изгубити посао у државној служби. Ипак, чак и без њих, овај покрет окупља људе из целог политичког спектра.
Нема ЕУ са Рамом!
Албанија се налази у дубокој кризи, док Еди Рама наставља са својом пропагандом о туризму, журећи да прода албанску земљу и радну снагу оном ко понуди највише, уз тврдње – изречене у преносима уживо – да само он може увести Албанију у ЕУ.
Претворити једну од најпрозападнијих и најпроевропскијих земаља на свету у евроскептичну – није мали подвиг. Албанци су некада имали изузетно високо мишљење о ЕУ, али сада чак ни обећање о приступању не може да ублажи ране живота у земљи у којој ништа не функционише. Шта значи улазак у ЕУ када код куће ништа није како треба? То ће само довести до још бржег егзодуса, јер ће исељавање постати још лакше.
Све се то дешава док туристи једу у јефтиним ресторанима, где их услужују деца од свега 12 година, очекујући да разумеју и италијански, док се одмарају у луксузним хотелима по цени од 50 евра за ноћ. У међувремену, људи су остали без својих домова и земље, а само у последњој деценији Албанију је напустило 450.000 људи; земља сада има око 2,5 милиона становника, мада многи процењују да их је и мање. Да Албанија има чисте улице, поуздан здравствени систем и прилике за напредак, многи би одлучили да се врате кући, у свој медитерански рај. Заправо, подстакнути тек слабашном надом у могуће промене коју је пробудио овај протест, многи су се већ вратили како би у њему учествовали.
За људе са Запада, Тирана је својеврсни „небрушени дијамант”: живот је добар, а све је јефтино – под условом да вас плаћа нека компанија из иностранства. Цене закупа се не разликују много од оних у другим европским градовима, док се напољу налазе уништени путеви, босонога деца која продају семенке сунцокрета и пензионери који живе од 100 евра месечно у домовима пуним буђи.
Да ли ћемо тако ући у ЕУ? С погнутим главама? Током посете Тирани 30. септембра, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен изјавила је да Албанија остварује велики напредак ка интеграцији, те да она и Рама „гледају на свет истим очима”. Реакција ЕУ је била крајње млака; ако она сматра да су претеране тактике наше диктаторске владе за сузбијање протеста – у најбољем случају – нешто што се може занемарити, а у најгорем – нешто што је за похвалу, онда то наговештава проблеме не само за Албанце, већ и за грађане саме ЕУ.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
