Оставка без значаја и премијер без програма – Миодраг Влаховић

Десило се оно што су месецима најављивали многи аналитичари и политички коментатори: председник Црне Горе и потпредседник покрета „Европа сад!“ (ПЕС) Јаков Милатовић поднео је оставку на све функције у тој странци и иступио из њеног чланства.

„Драма“ поводом тог чина била је кратког века и трајала је мање од недељу дана – довољно да многи чланови ПЕС-а, послушно и интересно пратећи Милатовића, иступе из партијских одбора у Подгорици и Даниловграду.

На њихова саопштења из централе ПЕС – у којој је премијер Спајић задржао већину – одговорили су оркестрираним писмима и најавама подршке општинских одбора, по сценарију који је постао „модус операнди“ у странкама које су се суочиле са конфликтима и расколима ове врсте.

(Поред Милатовићеве оставке, актуелни министар правде Андреј Миловић искључен је из ПЕС-а, али је његова позиција у Влади за сада сачувана, што између осталог, указује на хаотично стање у донедавно највећој појединачној партији владајуће скупштинске већине. Та ситуација захтева посебну анализу, јер њени огранци сежу до врха службе безбедности и Управе полиције, са елементима страних фактора и њихових малигних утицаја…)

У контексту могућих политичких сценарија и развоја ситуације, Милатовићева оставка поставља више питања него што нуди одговора.

Прво, спекулације о томе да ће Милатовић да оформи своју странку вероватно ће да се обистине. Међутим, детаљнији поглед на политичку констелацију у Црној Гори показао би да је маневарски простор за овако сложену операцију драстично сужен. Најава да ће делови бивше СНП (Социјалистичке народне партије), на челу са Александром Дамјановићем, бившим министром финансија у Влади Дритана Абазовића, створити нову странку, сигурно ће још више да смање тај „прозор могућности“. Дамјановић је одмах изјавио да његова иницијатива нема никакве везе са Милатовићевим новим статусом председника без странке. Ко остаје на политичкој сцени да се придружи Милатовићу? Листа је веома кратка и укључује само маргиналне политичке структуре и личности без тежине у црногорској политици.

Друго, велико је питање шта сам Милатовић може да понуди потенцијалним савезницима и следбеницима. Његово политичко неискуство и скромно те ограничено знање тешко је сакрити. Осим ако нисте личност калибра Мила Ђукановића и дуговечни шеф наймоћније партије, какав је Ђукановић био готово три деценије, место председника државе у Црној Гори подразумева углавном церемонијална и представничка овлашћења и не доноси много утицаја, уз одређена логична и уобичајена овлашћења шефа државе у области одбране и дипломатије. Због тога је сада Милатовић још више ограничен, односно сведен на свој кабинет. Његови чести покушаји мешања у извршну власт били су прозирни и осуђени на неуспех још док је био потпредседник ПЕС-а, а сада је остао сам са својом позицијом и тимом углавном некомпетентних саветника.

Треће, Милатовићев одлазак из ПЕС-а је (исправно) протумачен као удар са стране, пре свега од Србије која не жели да види значајнији напредак Црне Горе у контексту ЕУ агенде. „Новорођени оптимизам“ европских партнера у односу према Црној Гори и њеној шанси да у догледно време заиста постане чланица ЕУ, веома лоше одјекује у Београду, али и Москви. Пословне муке Милатовићевог брата и његових пословних партнера у Србији дају читавој причи још једну, за нејаког Милатовића веома непријатну димензију. У којој мери ће Александар Вучић желети и моћи да утиче на предстојеће понашање црногорског председника, биће јасно врло брзо. У тој једначини је и фактор који се зове Андрија Мандић, коме, баш као и његовом шефу Вучићу, Милатовић свакако више одговара као неутицајни председник државе него као лидер неке нове партије, која би само била конкурент Мандићевој Новој српској демократији (НСД) и коалицији „За будућност Црне Горе“.

Четврто, на Спајићевој страни проблеми су сасвим друге природе. Политички недостатци – како у познавању основних политичких института и инструмената, тако и у искуству – постали су свима видљиве и познате појаве. Тиме је Спајић многе политичке полуге препустио Андрији Мандићу, односно Александру Вучићу – све до неких (не)дипломатских потеза и испада, попут недавне „приватне” посете Милорада Додика, везано за коју је Спајићево Министарство спољних послова (министар Ивановић) заћутало, односно крајње погрешно реаговало – са десет дана закашњења. Ту празнину Спајић покушава да попуни економским, односно „економским“ мерама, од којих је само једна видљива и јасна – ново задужење земље у износу од, за црногорске услове невероватних 650 милиона евра или, према речима самом Спајића, 687 милиона евра – јер коначан износ тог новог државног кредита није јасан. У дипломатским круговима пронела се информација да иза оваквих „храбрих” потеза премијера стоји Америка која је спремна да веома благонаклоно субвенционише Спајићеву владу и већим износима. Спајић се потрудио да створи такав утисак. То је и његов највећи политички успех до сада.

Коначно, пето, управо због новог државног кредита постало је јасно да постоји велика вероватност да економски програм „Европа сад 2.0“ заправо и не постоји. То је камен око врата Милојка Спајића, коме је програм „Европа сад 1.0” донео Синиша Мали, тадашњи Вучићев блиски сарадник и министар. Писани документ са програмским бројем 2.0 сада не постоји, нити има индиција да је икада постојао као потпуна економско-финансијска пројекција. Кредибилитет Спајићеве политике биће „стављен на дневни ред“ у веома бруталној форми, ако и када грађани Црне Горе не буду редовно примали плате и пензије. Куповина социјалног мира узимањем државних кредита такође има свој рок трајања.

За коначан резултат процеса из ове кратке анализе побринуће се предстојећи преговори око најављене реконструкције владе. Спајићу ће да буде потребна велика вештина да политички преживи тај процес. Чини се да ће бити принуђен на додатне уступке, што ће само да ослаби његову ионако слабу позицију.

Дакле, највећу корист од сукоба Милатовића и Спајића извукао је председник Скупштине Андрија Мандић. У условима „убрзаног приближавања Црне Горе чланству у ЕУ“, идеја „српског света“ и даље има велике шансе.

Одуговлачење и одлагање конкретних позитивних помака у црногорској политици у ишчекивању Трампове победе у Америци све је очигледније као централни сегмент политичке тактике осовине Мандић-Вучић и њиховог ментора из Кремља.

Слаби председник државе и премијер без Програма би тада званично постали само посматрачи догађаја за које их нико не би ни питао.

Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра