Озбиљни покушаји проглашења независности Косова датирају из 1980. године, када су косовски Албанци покренули покрет за признање Косова као посебне републике у оквиру Југославије, а потом и за пуну независност. Током распада СФРЈ и након припајања Косова Србији 1992. године, етнички Албанци повремено покрећу питање независности. Коначно, 1996. године сукоб се претворио у отворени грађански рат између Ослободилачке војске Косова и албанских војних јединица на једној страни и српско-југословенских снага на другој страни.
Као резултат рата, 1999. године, територија Косова је дошла под контролу УН, а косовски парламент је 17. фебруара 2008. године прогласио независност територије, што је подржало више од стотину држава чланица УН. Србија не признаје независност Косова, због чега та земља нема коначно признање у свету.
Већина становништва Косова су Албанци, са изузетком неколико заједница које су претежно српске. Немири међу косовским Србима често ескалирају ситуацију између Србије и Косова. Питање признања Косова од стране Србије ставља ЕУ на пут ка чланству, чему обе земље теже.
Поставља се логично питање: који су разлози стагнације процеса регулације? Према нашем мишљењу, међу многим разлозима треба издвојити следеће:
• Неспособност јавног мњења Србије да прихвати реалност да ће се Косово развијати ван Србије. Косово корача путем независности, и то заувек. Нажалост, већина српских политичара верује да ће сваки потез за признавање независности Косова за њих значити политичку смрт. Вероватно не само. А одлагање решавања односа Србије са Косовом и спровођење раније постигнутих споразума у овом контексту претвара проблем у класични замрзнути конфликт;
- Неспремност и Косова и Србије да спроведу више од 30 билатералних споразума, међу којима су Бриселски споразум из 2013. године, Вашингтонски споразум из 2022. и овогодишњи Охридски споразум;
- Тешки лични односи између А. Вучића и А. Куртија, јер између њих постоји дубоко лично неповерење. Основа је прошлост обојице лидера – обојица су политичке каријере започели као радикали. И ако је Курти цео живот посветио борби за независност Косова, Вучић и даље не може да одустане од пароле „Косово је Србија“, а идеја о стварању „Велике Србије“ му ни сада није сасвим страна. И зато два лидера још не могу да се договоре;
- Контрадикторна и недоследна политика Запада у погледу нормализације односа између Косова и Србије, недостатак блиске координације између земаља. На пример, постоји 5 специјалних представника за Западни Балкан – САД, Велика Британија, Француска, Немачка и Европска унија. Последњи је М. Лајчак, бивши министар спољних послова Словачке, представник једне од 5 држава чланица ЕУ које нису признале независност Косова (што такође има известан утицај на покушаје да се то регулише својим учешћем). Сваки од ових представника понекад води своју линију, што је и разумљиво. Уосталом, фокус је на спољној политици његове земље, без договора са колегама. Истовремено, у Београду и Приштини се међусобно оптужују за заоштравање ситуације;
- Фактор Русије. Она је постепено уклоњена из учешћа у доношењу одлука о будућности косовских Срба. Зато покушава да блокира све кораке у циљу постизања консензуса, спонзорише политичке снаге у Србији које не желе решење проблема, организује информативне кампање против оних у српском друштву који се боре за решење. А да ствар буде гора, Руска Федерација обећава подршку Војсци Србије у случају „специјалне операције“ и развија заједничке планове са српским војним врхом, очигледно у случају радикалне ескалације. Русија схвата да ће решавање међусобних територијалних захтева Србије и Косова олакшати приступање обе земље ЕУ, што ће додатно смањити руски утицај у региону.
Друго питање је који су могући будући сценарији? Истовремено, императив је да сви ојачају контингент стабилизацијских снага Кфора на Косову, што је већ почело.
Први сценарио је категорично одбијање Вучића и Куртија да спроводе било какве договоре. Косово одбија да формира Заједницу српских општина, а Србија појачава своје војно присуство на граници, поново гурајући косовске Србе у радикалне антивладине акције. Као одговор, западне санкције обема земљама, опроштај од европских интеграција и увођење визног режима од стране Европске уније. Мало је вероватно да ће „браћа Руси“ похрлити да спасу Србију: новац је на измаку, а рат у Украјини онемогућава директну акцију. Долази колапс економије и политичка нестабилност, што је само у интересу Русије, која ће наставити да дестабилизује ситуацију. ЕУ и САД ће продужити да појачавају притисак на Србију и Косово. Крхка ситуација између рата и мира ће се наставити.
Други сценарио је стабилизација ситуације, демилитаризација пограничних подручја, почетак примене ранијих споразума под контролом ЕУ и САД. Антируским санкцијама се придружује и Србија. Земље су добиле пуно „зелено светло” у правцу европских интеграција. Главни тренд споразума је дугогодишњи предлог – не признање, већ суживот, по узору на постојање Источне и Западне Немачке пре њиховог уједињења у октобру 1990. године.
Трећи сценарио (сличан другом) је да ванредни избори у Србији однесу победу или А. Вучићу или опозицији. Странке почињу да спроводе договоре и поново седну за преговарачки сто, а остаје иста опција – не признавање, већ коегзистирање.
Четврти сценарио (сада мало вероватан) је интервенција српске војске и специјалних служби. Историја показује да је српска војска више пута мењала ток српске историје, па чак и утицала на ток догађаја на континенту, учествујући у изазивању почетка Првог светског рата. Да, данас је 21. век, а војни удар у Европи је из домена фикције. Теоретски. Међутим, не треба потпуно искључити интервенцију снага безбедности, коју ће свакако погурати Русија.
Коначно, пети сценарио је примена свих споразума обе земље у типичном балканском стилу — полако и без журбе. Биће много различитих одбијања да се одбаце важне одлуке – избори у некој од земаља потписница, избори у САД или ЕУ и тако нешто. Почињу преговори о приступању Европској унији. А касније ће се све некако смирити и решити само од себе.
