Путину више није потребно да шаље тенкове у Варшаву да би заратио са Европом. Довољни су дрон са експлозивом у Лајпцигу, саботажа у Пољској, запаљена инфраструктура, диверзанти и војска корисних идиота која ће после сваког руског удара објашњавати да рат још није почео. Док Европа пажљиво бира реч којом ће назвати оно што јој Русија ради, Кремљ је ту реч одавно изабрао.
Пре неколико месеци питање је било да ли ће Владимир Путин, сатеран у украјински ћошак, покушати да прошири рат према Европи. Данас то питање звучи готово застарело. Покушај напада дроном са експлозивом на украјински Антонов на аеродрому Лајпциг/Хале, саботаже, пожари, напади на инфраструктуру, обавештајне операције и све агресивније опипавање европских граница показују да Путину више није потребно да шаље тенкове у Варшаву да би ратовао са Европом. Рат се већ проширио преко украјинске границе, али се води са довољно опреза да европске владе још увек расправљају о томе како да га назову.
Немачка влада сада отворено тврди да руске државне структуре стоје иза покушаја напада у Лајпцигу. Мета је био украјински транспортни авион SАнтонов, дрон је носио експлозив, а аеродром је једна од важних логистичких тачака кроз које пролази помоћ Украјини. Москва негира оптужбе, Берлин одговара затварањем руског конзулата и културног центра, док европски врх говори о озбиљној ескалацији на територији Европске уније. Истовремено се у Немачкој, Пољској и Данској истражују саботаже, покушаји саботаже и руске обавештајне операције.
Добродошли у европски мир 2026. године, где дрон који носи експлозив на немачком аеродрому и даље може бити нешто друго осим рата једноставно зато што нема руску заставу на репу.
Управо је то простор у коме Путин жели да води рат. Русији данас није потребно да војно маршира на Варшаву, Берлин или Виљнус, јер би такав подухват могао да изазове управо оно што Кремљ годинама покушава да избегне: јединствени, војно мобилисани НАТО и директан сукоб који Москва тешко може да контролише. Много је корисније произвести десетине Лајпцига, саботажа, пожара, експлозија, дронова, хаковања и политичких криза, и после сваке видети колико Европа може да издржи пре него што престане да бира терминологију и почне да брани сопствену територију.
Ово је савршена зона руског рата: довољно насиља да генерише страх, довољно двосмислености да генерише расправу и тек толико уздржаности да Члан 5 остане иза стакла са натписом „Разбити у случају опасности“. Путин тако добија рат без формалне објаве рата, фронт без ровова и непријатеља који троши више времена доказујући себи да још није нападнут него агресор планирајући следећи напад.
Овде се прича поново враћа Украјини и ономе што Кремљ годинама покушава да сакрије иза све грандиозније пропаганде. Четири и по године након почетка свеобухватне инвазије, Кијев је остао украјински, украјинска држава постоји, украјинска војска постоји, НАТО се проширио, европске земље повећавају своје војне буџете, а Немачка, која је деценијама готово ритуално избегавала озбиљну милитаризацију, гради војску какву Европа није видела деценијама. Путинов је својим ратом произвео управо ону наоружану Европу којом сада плаши сопствено становништво.
Зато Лавров и остатак кремаљске пропагандне машинерије све више посежу за Хитлером, нацизмом и „Четвртим рајхом“. Немачко наоружавање постаје обнова нацизма, европска помоћ Украјини је доказ завере против Русије, а НАТО је нека врста паневропске нацистичке коалиције. Ова гротескна историјска рециклажа има веома специфичну политичку сврху, јер треба да објасни руском становништву како је земља са највећим нуклеарним арсеналом на свету годинама заглављена у рату против земље коју је њена влада представила као историјску грешку и западну марионету.
Одговор се већ производи: Русија, према овој верзији стварности, никада заправо није ратовала против Украјине, већ против целог Запада, НАТО-а, Берлина, Лондона, Париза и Вашингтона. Тако, војни неуспех добија епску сценографију, стотине хиљада мртвих и рањених постају жртве неке врсте коначног цивилизацијског обрачуна, а Путин од човека који је повео катастрофални освајачки рат постаје вођа империје која се наводно сама супротставила целом свету.
У томе је Европа драгоцена Путину. Потребна му је као непријатељ, али још више као алиби.
Пораз или бескрајни застој пред Украјином тешко се продаје друштву коме се годинама говори да Украјина нема право на сопствено постојање. Сукоб са целим НАТО-ом већ је друга ствар; овде чак и пораз може постати епопеја, света руска жртва пред хордама декадентног Запада и нови империјални мит који ће хранити генерације после Путина. Ако не можете да победите Украјину, објасните да сте од првог дана у рату протов НАТО-а; ако не можете да признате пораз, измислите митску битку против Европе; ако годинама освајате Донбас преко планина сопствених лешева, објасните народу да сте заправо бранили човечанство од Берлина, Лондона и Париза.
Ово је перверзна логика Кремља, у којој се неуспех не лечи миром, већ ширењем ватре рата.
Путин савршено добро разуме европски страх од завршног корака. Нуклеарно оружје за њега има политичку вредност можда већу од војне, јер је довољно повремено поменути нуклеарну ескалацију да се на европским телевизијама појави читава индустрија „реалиста“, миротвораца без туђе крви на рукама и политичара спремних да мир плате територијом државе у којој сами не живе. Та цена, неким чудом, увек завршава у украјинском дворишту, на украјинском тлу, међу украјинским мртвима и под рушевинама украјинских градова.
Зато Кремљ много пажљивије тестира своје границе него што би их тестирао тенковима. Лајпциг је у том смислу много кориснији од колоне оклопних возила према Пољској, јер отворени напад уједињује противника, док серија саботажа производи десет националних истрага, десет политичких дебата и десет различитих прагова толеранције. НАТО данас сасвим оправдано може да процени да не постоји непосредна претња класичног руског напада, али проблем настаје у тренутку када рат замишљамо искључиво као тенк који руши граничну баријеру. Путин може годинама да напада Европу у комадима управо зато да Европа никада не добије један велики тренутак у којем сви могу истовремено да кажу: почело је.
А онда долази можда и најважнији део тог рата, онај који се води унутар европских друштава. Русији одговара страх који производи политичку поларизацију, раст странака које капитулацију продају као миротворство, умор од Украјине и грађанин коме ће, након довољно саботаже, економских трошкова и пропаганде неко објасснити да би живот био једноставнији када би Кијев прихватио руске услове. Што је већи рачун европске одбране, то је Путину лакше преко својих европских политичких и медијских посредника да објасни да рачун заправо испоставља Украјина, а не Русија, која ју је напала.
На овај начин, Русија покушава да победи Европу европским рукама.
Нама на Балкану, овај модел уопште не би смео да буде егзотичан. Овде смо већ гледали његову лабораторијску верзију: руска пропаганда, локални политички посредници, вагнеровска иконографија, митови о „малим Русима“, дестабилизујуће структуре и друштво у којем део становништва туђу империју доживљава као своју метафизичку домовину. Кампови за обуку о којима су европске истраге извештавале, везе са структурама које су припремале дестабилизацију Молдавије и вишегодишња русификација политичког простора Србије и Републике Српске показују колико је кратка удаљеност између заставе, Телеграм канала, пропаганде и стварне инфраструктуре за дестабилизацију.
Зато проблем Европе са Путином више није питање да ли ће руска војска једног дана напасти чланицу НАТО-а. Много неугоднија могућност се одвија пред нашим очима: Европа може годинама бити нападана у комадима, тек толико да сваки појединачни напад остане испод прага великог одговора, док њихов збир постепено мења европску политичку, безбедносну и друштвену стварност.
Зато Путинов идеалан рат против Европе нема датум почетка, нема формалну објаву, нема фронт и нема снимак руског тенка који руши ограду на пољској граници. Има Лајпциг, експлозив, саботере, дронове, запаљену инфраструктуру, политичке екстремисте који представљају Москву као алтернативу Бриселу и друштва која се свађају око тога да ли непријатељ уопште постоји док тај непријатељ већ испитује њихове аеродроме, фабрике, железнице и далеководе.
Пре неколико месеци сам питао хоће ли Путин, притеран у ћошак, напасти Европу. Данас бих то питање поставио другачије.
Колико још Лајпцига Европа треба да види да би схватила да је Путин већ кренуо?
Dragan Bursać. Professor of philosophy, columnist and journalist (BiH).
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
