Никада раније никоме од босанскохерцеговачких политичара није пало на памет да тако оштро критикује Високог представника (ВП) у БиХ. Он је највиши званичник који може обуставити рад домаћих закона, доносити одлуке по сили закона и смијенити било којег државног политичара, укључујући члана Предсједништва БиХ и предсједника оба ентитета. Али таква особа се већ неко време појавила, а то је Милорад Додик. На највише нивое власти у Босни и Херцеговини и РС почео је да се уздиже управо захваљујући једном од високих представника – Карлосу Вестендорпу, који га је 1998. препоручио за шефа Владе РС. Попевши се на функције члана Председништва БиХ и председника РС, покренуо је прави информациони рат против К. Шмита и Канцеларије високог представника (КВП) у Сарајеву, која је настала на основу Дејтонског мировног споразума из 1995. Управо високи представник и КВП спречавају Додика да оствари своје циљеве – да „изгура“ РС из јединствене државе Босне и Херцеговине и постане господар територије коју нико не признаје као државу.
О овом рату и његовом току је већ доста писано, укључујући и материјале нашег Центра. Желимо да се фокусирамо на разјашњење два питања.
Прво од њих – зашто је Додик ризиковао да крене у „рат” против ВП? Видимо да постоји неколико разлога:
Снисходљивост међународне заједнице према Додику. Првих година након рата Босна и Херцеговина је била под пуном међународном управом. Али милитантни апели и сепаратистичке пароле Додика, као лидера босанских Срба, дуго су игнорисани. Наговарали су га, упозоравали, САД су чак уводиле и санкције, али је он само појачао притисак на уставни систем Босне и Херцеговине. Пасивност међународне заједнице, њено дугогодишње неразумијевање ко је Додик и докле може ићи, само је наставило да јача његову позицију.
А већ 25. септембра ове године је на састанку лидера партија владајуће коалиције потврдио да га нема смисла убеђивати. Додик понудио колегама нацрт споразума о „пуном суверенитету БиХ“! Као прве кораке предлаже уклањање странаца из Уставног суда и заустављање деловања КВП. Оба Додикова захтјева у потпуности су супротна одредбама Дејтонског споразума и атак на уставни систем земље.
Контроверзно именовање К. Шмита на место високог представника. Одступање од традиционалног механизма именовања (који није јасно прецизиран у Дејтонским споразумима) без одобрења Савета безбедности УН, дао је разлог Додику да изјави да ВП нема легитимитет, па самим тим ни КВП није легитимна. Овај став доследно подржава Русија, лобирајући ову идеју у Савету безбедности УН и на састанцима Савета за примену Мировног споразума (Дејтон). Иначе, само је кандидатуру првог високог представника у БиХ одобрио Савет безбедности УН. Сви ови други нису прошли ову процедуру. У септембру ове године међународна заједница је поново била ограничена у реаговању на интензивирање сепаратистичких активности председника РС само изјавама појединих западних амбасада у Сарајеву и поменутог Савета за имплементацију, као и редовним упозорењима Додику од стране КВП.
Неодговорност БиХ политичара, који играју политичке игре које нису потпуно чисте и поштене, понекад искључиво у личним и уско партијским интересима. Истовремено, ови политичари заборављају на постојеће изазове за целу БиХ. Пример је међусобна подршка Додика и лидера најутицајније странке Хрвата БиХ Драгана Човића. У замену за прећутну подршку сепаратистичким играм босанских Срба, Хрвати у БиХ су добили бољи положај у новом изборном закону. Стога Додик постаје још храбрији, упорнији и одважнији у својим изјавама и поступцима.
Подршка страних земаља. Само неколико земаља подржава Додика у „рату“ против ВП, углавном у облику политичких изјава и разних обећања.
Русија је прва међу савезницима. Додикова политика одговара њезиним стратешким задацима у региону, а заправо је он то и спроводи – очување утицаја Москве у Босни и Херцеговини, претварање ове земље у системски фактор дестабилизације Западног Балкана, спровођење идеје о отцепљењу РС. Мађарска такође покушава да постане утицајан политички и економски играч у земљи. Она обећава новац РС, блокира санкције ЕУ Додику, који је спреман да уништи заједничке акције ЕУ за нормализацију ситуације у Босни и Херцеговини и отворено игра на страни Русије. Србија, у складу са великосрпским концептом, од којег се Београд није до краја оградио, „Србија је тамо где живе Срби“. Србија економски подржава РС, понекад одржавајући заједничке седнице владе и разне свечане догађаје. Али у последње време српско руководство се уздржава од коментара Додикових сепаратистичких потеза, непрестано понављајући изјаве о неповредивости граница БиХ и подршци њеном интегритету.
Наведени разлози постали су основ за формирање Додиковог огромног самопоуздања у то да свака његова изјава, а од сада и поступак, може остати некажњена. А то потврђују и најновије вести са „фронтова“ против КВП: одбијање сарадње са „грађанином К. Шмитом; претња депортацијом у случају његове посете РС; забрана штампања и извршења одлуке ВП, коначно – „споразум о пуном суверенитету БиХ“, у којом више неће постојати институција ОВП…
Друго је питање који су могући будући сценарији за развој ситуације у Босни и Херцеговини? По нашем мишљењу, има их три.
Први – Додик ће наставити своју авантуру, проглашава независност РС и излазак из Босне и Херцеговине. Није јасно куда да иде (по логици његових изјава, то је прикључење Србији или проглашење сопствене државности) и ко ће подржати такав корак. Може да се ослони само на Русију. Али је сумњиво да ће Путинов режим сада моћи да пружи ефективну подршку „новој РС“, како у Москви нема довољно новца за њено одржавање. Председник Србије А.Вучић не подржава такав потез. Не треба му, јер још није одустао од идеје о увођењу Србије у ЕУ, а губитак неопходне финансијске помоћи Европске уније је ризичан корак за његову владу. Хрватска, као чланица ЕУ и НАТО, неће ни на који начин подржати Додикову авантуру, чак ни под паролом „заштите“ хрватског становништва Босне и Херцеговине.
Истовремено, сви схватају да је миран развод немогућ, што су босански лидери више пута понављали. Онда – или нови грађански рат, или ће НАТО и ЕУФОР кренути у нову операцију у БиХ.
Други – Кристијан Шмит примењује бонски мандат и поништава све законе и одлуке актуелне власти у РС и поништава све одлуке Бања Луке против њега и Дејтонског споразума, биће смењени сви лидери сепаратиста и именована нова привремена влада која ће радити до нових избора. То се већ десило у историји РС. Тако је ВП до 2004. године смијенили више од 100 високих функционера у овом ентитету, међу којима и чланове Предсједништва БиХ из реда српског народа.
О великој вероватноћи оваквог сценарија сведоче и најновије Шмитове изјаве: „Искористићу сва законска овлашћења, јер је време да пређемо са речи на дела… Додика чекају непријатни тренуци“.
Трећи – све ће остати непромењено. Додик ће константно угрожавати проглашавањем „независности РС“, а Шмит ће својим указима и судским позивима постепено покушавати да ограничи активности председника РС.
У међувремену, Додиков рат против Шмита се наставља.
