Република Србија је постала једна од кључних дестинација новог таласа руске емиграције који је настао после 24. фебруара 2022. године, односно од почетка пуне фазе руско-украјинског рата. У Србију је дошло стотине хиљада Руса, углавном људи демократских ставова. Пре тога, прва већа миграција Руса у Србију била је након доласка бољшевика на власт 1917-18. Године 1919. у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца стигло је 1.600 избеглица из бившег Руског царства. Почетком 1920. још 8 хиљада, а одмах по завршетку грађанског рата – дакле крајем 1920. – чак више од 20 хиљада. То су све бивши војници, разни представници интелигенције – учитељи, инжењери, лекари и њихове породице.
Почетком 30-их година прошлог века на територији тадашње Краљевине Југославије било је 35.000 људи из Русије, а највише их је живело у Србији, где су представници Руске православне цркве, која је већ била забрањена у Совјетској Русији у то време били активни. На пример, један од вођа белог покрета у Русији – барон Врангел сахрањен је у Београду 1929. године у руској цркви Свете Тројице. Међутим, са почетком Другог светског рата многи руски бели емигранти подржавају нацистичку Немачку, па су после пораза нациста у мају 1945. и доласка на власт у Југославији комуниста предвођених Јосипом Брозом Титом, многи од њих морали да беже на запад. Године 1948. дошло је до насилног сукоба између Стаљина и Тита, који није хтео да се потчини Москви. Шеф Кремља одлучио је да изврши притисак на вођу југословенских комуниста тезом о прогону руске емиграције у Београду. Стога су, након неког времена, као одговор, сви остаци бивше руске емиграције били приморани да напусте земљу. Неки од њих су се вратили у СССР.
Према подацима српских власти, више од 140.000 Руса отишло је из Руске Федерације у Србију након почетка руске агресије на Украјину (према различитим проценама и до 200.000). Неки да избегну мобилизацију у војску, неки да раде за руска предузећа која су била под санкцијама, али су у Београду и другим градовима земље имали прилику да наставе са активностима, неки су тражили мир, а неки нису желели да живе у друштво у којем су доминирали агресивни Кремљ и идеологија русизма. Историјски гледано, Срби су увек били пријатељски настројени према Русима. Високообразована бела емиграција у Краљевини Југославији успела је да значајно подигне ниво развоја целокупног друштва, оставивши за собом добро сећање. Стога је долазак нових миграната из Русије дочекан са довољним ентузијазмом у српском друштву, посебно оних који су овде дошли да развијају свој бизнис, отварају нова радна места и плаћају порезе у локални буџет.
Тако је било све док није постало јасно да су се у Србију доселиле две категорије Руса – обични Руси и „добри Руси“ (тако многе земље називају Русе који нису повезани са Путиновим режимом и противници су рата Русије са Украјином и за промену власти у Руској Федерацији). Српском друштву је, не без учешћа масовних медија повезаних са Русијом, објашњавали да су „добри Руси“ заправо лоши Руси који западним новцем дестабилизују ситуацију у Србији.
Вреди напоменути да су руски политички мигранти у Србији ишли на антиратне скупове са паролама: „Мир Украјини, слобода Русији“, „Путин у Хаг“ и „Слобода Наваљном“, организовали културно-забавне догађаје и учествовали у ликвидацији последица трагедије у београдској школи „Владислав Рибникар“ и тада није било активног отпора српских власти. Међутим, не тако давно, активисти су са протеста испод руске амбасаде у Београду прешли на протесте испод зграде парламента, што је изазвало одјек, посебно међу балканским блогерима који говоре руски, који су пожурили да поделе своја размишљања о томе како се политички активисти култивишу од руских имигранта са циљем појаве нових антируских и антивладиних иницијатива у Србији, а све то наводно новцем америчког Стејт департмента.
Чланови невладине организације „Руско демократско друштво“, званично регистроване у Србији, доставили су 10. августа писма Кабинету Владе Србије премијерки Ани Брнабић, министру унутрашњих послова Братиславу Гашићу и директору Безбедносно-информативне агенције Александру Вулину, са захтевом да се обустави прогон руских активиста због антиратног деловања. Писмо председнику Србије Александру Вучићу прослеђено је Кабинету шефа државе. Како је на конференцији за новинаре објаснио Петро Никитин, један од оснивача Руског демократског друштва, активисти траже од председника и премијера да предузму мере како би прекинули притисак на руске антиратне активисте.
Према писању француског листа Фигаро, присуство у Србији тако великог броја руских имиграната, који углавном имају демократске ставове и антиратну позицију и напустили су Русију из политичких разлога, почело је да мења мишљење Срба, који су пре тога углавном имали поглед близу Кремља. Другим речима, промена архитектуре српског друштва, која се најоштрије осећа у Београду, постала је важан фактор који може значајно утицати на јавно мњење и однос обичних грађана Србије према Русији.
Треба разумети да се руски имигранти не самоорганизују у покрете, већ се постепено интегришу у друштво, друже, користе услуге и свакодневно неформално комуницирају са Србима. Можда је то оно што толико плаши званичну Москву, која је нехотице послала агенте утицаја који изражавају своје неслагање са Путиновом политиком и емитују визију руско-украјинског рата неповољног за Русију једној од идеолошки најблискијих земаља на Балкану.
Као резултат, у Србији су активно истакнути симболи руске агресије Z и V, графити руског председника Путина, отворена је канцеларија ПВК Вагнер, а недавно је српски репер НИК1 снимио песму подршке тзв. СВО и ПВК Вагнер. Иначе, у случају овог другог, прича је завршена узнемиравањем и претњама слушалаца, а репер је посебно рекао да је добио претње „чак и на мађарском”.
Наравно, рано је говорити о почетку борбе идеологија и значајним променама политичких оријентација српског друштва. Руски медији су активни у Београду, промовишући агресивне наративе Кремља у српској јавности и локалним Русима. Појава алтернативне тачке гледишта и мобилизација руских имигранта у демократске покрете несумњиво изазива забринутост српских власти и интересовање спољних посматрача. Међутим, покушај блогера и масовних медија повезаних са Русијом да дискредитују ове процесе повезујући их са невидљивом руком Запада, поставља многа горућа питања.
Невољност председника Србије да се реши шефа специјалних служби Вулина, који је због проруске позиције доспео под санкције САД, указује на погоршање односа званичног Београда и колективног Запада. Ово није добродошло у званичном Бриселу и може довести до промене става Европске уније и САД да подрже Србију на њеном путу европских интеграција. Међутим, Вашингтон и Брисел треба да буду свесни да ће се у случају активних акција руководство Србије једноставно бацити у загрљај Москви, која то само чека. Очигледно је да одговарајући одговор колективног Запада мора бити веома уравнотежен и ефикасан. Снажна ескалација односа са Београдом није у интересу САД и ЕУ. Уместо тога, чини се да се овде треба користити алати меке моћи.
