Очекивало се да ће резолуција Генералне скупштине УН о Сребреници бити чисто хуманитарни чин одавања почасти жртвама злочина уочи 30. годишњице трагедије. Очигледно, претпостављало се да свет треба да се припреми да тужну годишњицу обележи достојанствено и смислено. Стога је нагласак стављен на информативну кампању и едукативне програме. Међутим, израда Резолуције, расправа о њој и, коначно, разматрање на Генералној скупштини УН превазишли су оквире чисто хуманитарног пројекта, претворивши се у геополитичку дебату и судбоносни догађај за регион Западног Балкана.
Ништа ново
Могао би се стећи утисак да је мало ко могао да предвиди овако висок ниво тензија око Резолуције и правца у ком је почела да се води расправа о питању Сребренице, упркос чињеници да апсолутна већина садашњих српских лидера у региону никада није крила властити став према трагичним догађајима у босанском рату.
Можемо да размотримо једну скорашњу епизоду – пресуду команданту Војске Републике Српске Ратку Младићу, којег је Хашки трибунал осудио и за геноцид у Сребреници.
У новембру 2017. године, након пресуде Младићу, Милорад Додик, председник Републике Српске, рекао је: „Ова пресуда је шамар за српски народ“, додајући да, како се показало, Срби не могу да рачунају на међународну објективност. Генерал Ратко Младић остаје херој за српски народ, а прича да је он херој само ће јачати, напоменуо је он.
Три и по године касније, у јуну 2021, Међународни резидуални механизам за кривичне судове у Хагу потврдио је првостепену пресуду из 2017. године. Ратко Младић добио је доживотну казну затвора, посебно за геноцид над босанским Муслиманима у Сребреници у јулу 1995. године.
Додик, у то време српски члан Председништва БиХ, суђење је означио као „фарсу“, додајући да суд у Хагу наставља да „сатанизује“ Србе.
Жељка Цвијановић, тадашња предсједница Републике Српске, назвала је Трибунал „хашком инквизицијом“, уз напомену да је ово тело „одавно изгубило и последње преостале трунке поверења“. Према њеним речима, доношењем пресуде генералу Младићу „још једном је потврђена улога антисрпског суда који одговорност за ратне злочине одређује не на основу доказа, већ на основу националности“.
Односно, јасан је и недвосмислено артикулисан став лидера босанских Срба о ратним злочинима и злочинцима – неповерење у међународну правду, уверење да су оптужбе против Срба преувеличане или потпуно неосноване, док су такве оптужбе очигледно недостатне против свих са којима су се Срби борили почетком деведесетих.
Овај став је јавно подржао и председник Србије Александар Вучић. Вучић је на седници Савета безбедности УН у јуну 2021. године, где је представљен извештај Међународног резидуалног механизма за кривичне судове у Хагу, упитао: „А злочини над српским цивилним становништвом у БиХ? Зар суд није био заинтересован за то?“
Активност Београда, који је недавно покренуо међународну кампању против Резолуције, означила је врхунац претходне позиције коју су заузели српски лидери.
Неочекивани отпор
Очигледно је да иницијатори Резолуције (првенствено Немачка) нису предвидели да ће документ, који као такав није правни акт и не наводи ништа што раније није одобрено у међународним судовима, изазвати тако снажно огорчење међу Србима. Коаутори нацрта су се вероватно надали да ће Резолуција дати Србији (и Републици Српској) шансу да се помире са реалношћу да је геноцид над босанским муслиманима већ глобално призната чињеница. Штавише, починиоци злочина су већ осуђени, а колективна одговорност за геноцид је искључена – а да би се ова теза додатно истакла, додат је црногорски амандман.
Овако је свој став образложила немачка представница при УН: „Наша иницијатива се односи на одавање почасти сећању на жртве и подршку преживелима (…) Проглашавањем 11. јула Међународним даном сећања и обележавања Геноцида у Сребреници, ми смо посвећени затварању јаза у институционализованом сећању ове организације (…) Документ садржи одреднице против негирања геноцида и величања починилаца (…) Лажне оптужбе о овој резолуцији су се шириле. Стога желим да појасним следеће. Ова резолуција није уперена ни против кога – није против Србије, цењене чланице ове организације. Уколико је и усмерена против некога, то су починиоци геноцида (…). Уважавајући важност регионалног залагања и учешћа, главна група је одлучила да укључи предложене амандмане у текст, чак и након што је нацрт резолуције већ поднет. Предлог Црне Горе појашњава да је кривична одговорност према међународном праву за злочин геноцида индивидуализована и да се не може приписати ниједној етничкој, верској или другој групи или заједници у целини“.
Првобитна перцепција Резолуције о Сребреници од стране Срба, сећамо се, била је потпуно другачија. Високи званичници Србије говорили су о покушају стигматизације Срба, „стављање етикете на чело“, њиховог жигосања као „геноцидног народа“ или просто „лоших момака“. Због „катастрофалних последица“ по Србе уопште, разлог је што су српске власти водиле активну кампању против усвајања Резолуције, иако су коаутори нацрта одлучно демантовали такве наводе.
Па ко је победио у УН?
Реакција српских лидера на усвајање Резолуције такође је била прилично неочекивана.
Као што је познато, 84 земље су гласале за Резолуцију о Сребреници на састанку Генералне скупштине УН, 19 је гласало против, укључујући сталне чланице Савета безбедности УН, Русију и Кину; 68 земаља је било уздржано, а 22 уопште нису гласале. Резолуција је изгласана. Међутим, Београд и Бањалука су једногласно изјавили да је гласање означило моралну победу Србије и пораз иницијатора документа (пораз Запада, како наводе српски медији).
Вучић је у обраћању након гласања нагласио: „На крају је резултат овакав – 84 земље су гласале за резолуцију, а 87 земаља које су биле тамо нису гласале за њу; у сваком појединачном националном парламенту ова иницијатива не би прошла, ово је једино место на свету где је прошла“.
Иако је резолуцију о Сребреници формално усвојила Генерална скупштина УН, премијер Србије Милош Вучевић рекао је да је, она суштински фијаско.
Додик је на друштвеној мрежи „Икс“ написао: „У Генералној скупштини УН нису успели ни да стекну већину, што значи да је резолуција о Сребреници пропала. Скоро 110 земаља није гласало, било је против ње или је било уздржано. Овo je propala резолуција и то значи да УН нису то подржале. Њихов наум да Србима наметну геноцидност и моралну дисквалификацију није успeо“.
Председница Народне скупштине Србије Ана Брнабић је нагласила: „Више од две трећине света није гласало за резолуцију“, „чак и оне земље које су биле уздржане јасно су изјавиле да не подржавају резолуцију“, а „ово је сјајан резултат рада нашег председника и дипломатије“.
Српске новине објавиле су сличне наслове: „Више од половине света није гласало против Србије“, „Две трећине света против резолуције“, „Свет је стао уз Србију!“, „Морална победа“ (за Србију) , „Пораз Запада“…
Стратегија нивелисања
Имајући у виду овакво специфично тумачење резултата гласања у Генералној скупштини УН, вероватно је да тренутни циљ Београда и Бањалуке није да се алармира усвајањe Резолуције о Сребреници, већ да се на крају премере смисао и тежина гласања.
У сваком случају, резолуције Генералне скупштине УН нису обавезујуће. Истовремено, међутим, српски политичари и дипломате ће активно промовисати идеју о „де факто нелегитимности” Резолуције како би што више народа једноставно игнорисало документ.
Ипак, кампања за премеравање Резолуције може се формирати и у другој димензији – домаћој. Сада, када је одлука донета, и када Србија више нема начина да је поткопа, упркос великим међународним напорима, Београд и Бањалука неће реаговати на усвојену Резолуцију о Сребреници као некакву погубност. За Републику Српску то може довести до смањења тензија у односима са Сарајевом и успоравања на путу ка самоопределењу РС који је Додик претходно најавио. Међутим, српско-босански односи унутар Босне и Херцеговине остаће ескалирани.
За Црну Гору ће бити значајне и последице стратегије нивелисања Резолуције. Вероватно ће локални српски политичари, који су део владине коалиције, демонизовати власт која је наставила да пружа подршку Резолуцији о Сребреници. То може значити одбацивање идеје о урушавању владајуће коалиције и поновном покретању владе.
Међутим, постоје области у којима ће бити немогуће премеравати усвајање Резолуције. Ту се пре свега ради о спољној политици.
Кампања Београда уочи гласања у УН већ је створила услове за погоршање односа Србије са Западом, пре свега са Немачком као иницијатором Резолуције. Истовремено, ионако добри односи Србије и Мађарске додатно ће се побољшати након што је Будимпешта одлучила не само да одбије да подржи Резолуцију, већ да заједно са Русијом и Кином гласа против. Стални раст антизападних осећања у Србији, заједно са јачањем српско-мађарског савеза – уз руско-кинеску подршку – утицаће и на регион Западног Балкана и на европску политику уопште.
