Термин „геноцид“ сковао је пољски адвокат Рафаел Лемкин да би описао нацистичке систематске напоре ка уништењу јеврејског становништва Европе, али и раније примере сличних организованих напора усмерених на уништавање читавих група људи на одређеним подручјима. Након тога, покренута је кампања за правну кодификацију термина, а геноцид је постао део међународног права неколико година касније, 1946. од стране Генералне скупштине Уједињених нација (А/РЕС/96-И). Кодификован је као независан злочин у Конвенцији из 1948. о спречавању и кажњавању злочина геноцида (Конвенција о геноциду). Конвенцију су ратификовале 153 државе (од априла 2022. године). Међународни суд правде (ИЦЈ) је више пута изјављивао да Конвенција садржи принципе који су део општег међународног обичајног права.
Сличан термин сковао је шпански адвокат Бартоломеj Клаверо, који је етноцид, за разлику од геноцида, видео не као систематско уништавање људи у физичком смислу, већ као уништавање њихове културе и идентитета и њихову замену.
Иако генетска истраживања показују да је Балканско полуострво, упркос јасним етнонационалним границама, генетски прилично мешано, колонијална владавина и окупације, као и конкурентске националне идеје из 19. века, довели су до тога да се етничке и политичке границе не поклапају. Из тог разлога, на Балкану су вековима вршена разна систематска прегруписавања становништва. Од најезде Римљана и Грка на Илире, преко најезди Авара, Словена, а касније и османских освајања, систематски су се смењивали покушаји репрограмирања идентитета локалног становништва. Границе империја и сфере утицаја допринеле су формирању етно-религијских идентитета.
Други светски рат је био време када је режим у Независној Држави Хрватској покушао да етнички хомогенизује становништво Хрватске. За овај подухват Павелић је применио технике геноцида кроз физичко истребљење Срба, Јевреја и Рома, али и етноцида кроз насилну асимилацију дела српског становништва.
Као што је често случај, људи који трпе геноцид често могу постати жртве вођа са ауторитарним и диктаторским тенденцијама. Такви лидери прибегавају једноставном и краткорочном, али веома ефикасном средству за мобилизацију подршке — национализму који је подстакнут колективном траумом, наглашавајући освету и инсистирање на страху од понављања злочина.
Управо су се ти процеси дешавали у југословенској, конкретно српској јавности, где су се осамдесетих година прошлог века, као кулиса антибирократске револуције, подстицали ови ресантимански наративи, који су требало да подстакну људе на политичку реакцију.
Југословенска федерација је у овим наративима приказана као неправедна према најбројнијем српском народу, а режим Слободана Милошевића је настојао да је реорганизује. Циљ је био хомогенизација и консолидација српског политичког простора у Југославији и тражење редефинисања односа или раздруживања по етничким линијама. Овај последњи циљ овековечен је у максими да „сви Срби треба да живе у једној држави“. То је подразумевало припајање делова хрватске територије и потпуно потчињавање Црне Горе и Босне и Херцеговине. У складу са четничком идеологијом коју је у памфлету „Хомогена Србија“ описао њихов идеолог Стеван Мољевић:
„Срби, који су се први на Балкану одупрли најезди Германа са запада на исток, тиме су стекли право на водство на Балкану, и они се тога водства неће и не могу одрећи ни ради себе, ни ради Балкана и његове судбине. Они своју историјску мисију морају да испуне, а то ће моћи да ураде само ако буду окупљени у хомогеној Србији и у оквиру Југославије коју ће прожети својим духом и дати јој свој печат. Срби морају да имају хегемонију на Балкану, а да би је имали, прво морају да имају хегемонију у Југославији“.
То је подразумевало етничку хомогенизацију, због чега је у босанском Подрињу, већ током Другог светског рата, покренут талас етничког чишћења муслиманског бошњачког становништва од четника, колаборационистичке формације која је рат започела као формална и званична формација југословенске владе у егзилу.
У том смислу, геноцид у босанском Подрињу деведесетих година, који је кулминирао Сребреницом, само је наставак рада започетог у Другом свјетском рату. Цјелокупно несрпско становништво са подручја Подриња, од Фоче до Зворника, терором је отјерано у само неколико енклава у Горажду, Жепи и Сребреници. Под опсадом три године, ови људи су преживели захваљујући заштити оружаних формација Уједињених нација.
У јулу 1995. године, већ пред крај рата у Босни и Херцеговини, војне снаге Републике Српске започеле су етничко чишћење становништва које се склонило и било под опсадом у општини Сребреница. Циљ је био стварање етнички чисте тампон зоне на граници са Србијом. Према идеологији српског национализма, река Дрина више не би требало да буде граница међу Србима. Према том наративу, Босна више не би требало да постоји.
Данас, лидер босанских Срба понавља исти наратив, иако је када је први пут дошао на власт признао геноцид у Сребреници и оштро критиковао злочиначки режим Младића и Караџића. Додик данас одбија да се идентификује као Босанац и босански Србин, тражећи да се босански Срби називају само Србима, артикулишући на тај начин идеју националног интегрализма Срба у бившој Југославији.
Доласком Александра Вучића на власт, у Србији је настављен прекинути континуитет власти Слободана Милошевића, јер Вучић и његова странка, уз Ивицу Дачића, Милошевићевог наследника на челу Социјалистичке партије Србије, представљају политички и идеолошки континуитет геноцидних подухвата Србије 1990-их.
Из тог разлога Вучићев режим не жели да призна геноцид јер је његова влада, и власт у којој је он био, директно саучесник у овом ратном злочину. Штавише, постоји и друга практична страна овог негирања геноцида и притисака и ресурса које Србија улаже да спречи усвајање резолуције на Генералној скупштини Уједињених нација, а то је очување власти ауторитарног Вучићевог режима. Улагањем у наставак антизападног ревизионистичког наратива храњеног ресентиментом, који је свеприсутан у српском јавном мњењу, Вучић обезбеђује базу разочараних људи којима храни своје изборне успехе. Тако ради сваки ауторитарни режим, од Путиновог, преко Орбановог и Ердогановог, до Вучићевог.
Да у Србији има истинских права, правде и демократске свести, и сама би била покровитељ ове резолуције у УН, заједно са Републиком Српском и Босном и Херцеговином.
Чланци објављени у рубрици „Мишљења“ одражавају лично мишљење аутора и можда се не поклапају са ставом Центра
Љубомир Филиповић. Црногорски политиколог
